мај 2015

понедељак, 04. мај 2015.

Bolesno smo zdravi


Pre neki dan sam polagao jako težak ispit. Jedva sam naučio. Knjiga od petsotina stranica, suvoparno gradivo... Sažaljevajući samog sebe, otišao sam na ispit, unapred se radujući što ću konačno moći da bacim tu prokletu knjigu. Dobio sam osmicu. Pao mi je kamen sa srca.
Međutim, na ispitu se desilo nešto zanimljivo. Pre mene je polagao jedan momak. Znao je odlično, bukvalno je izdeklamovao celu knjigu, sa razumevanjem. Šta je tu čudno? Momak boluje od cerebralne paralize. Sedeo je u kolicima i jedva razumnim govorom položio. To za njega nije bio običan ispit, kao za ostale studente. Bio je to životni test. Bolesni momak je naučio knjigu, dao sve od sebe i ponosno napustio učionicu, uz pomoć majke, koja je gurala kolica.
Tih nekoliko stotina strana su njemu predstavljale veći problem nego meni. Samo što sam ja to doživljavao kao teret, a on kao zadovoljstvo. Meni je to bio ''još jedan naporan ispit, još jedno bubanje'', a njemu šansa da bude deo sveta. Da bude akademski građanin. On marljivo uči, odličan je student, dolazi na sva predavanja. Čak i na ona jutarnja, koja su svima ostalima Božija kazna. Na tim predavanjima on je nasmejan i koncentrisan, dok mi ostali zevamo i vadimo krmeljke iz očiju. 
Relaksirajući se od obaveza, odlazim u teretanu. Tamo nailazim na sledeću priču. Ulazi visoki dečko od dvadeset i nešto godina, u pratnji oca. Presvlači se i počinje da  vežba. Diže odličnu težinu. Još se nije izdefinisao, ali je na dobrom putu. Otac mu dodaje tegove i vodi ga od jedne do druge sprave. Dečko je slep.
Taj hendikep ga nije omeo da dolazi svakodnevno u teretanu i mukotrpno vežba, ne bi li izgledao odlično, iako nikada neće ni videti plodove svoga rada. Neće se diviti sebi u ogledalu. 
Dok se ja vučem ka teretani kao da idem na streljanje, on je već tamo, vredno radi. 
Kao i slepi dečko, mamak sa cerebralnom nikada neće raditi posao za koji se školuje. Sati provedeni uz knjigu neće mu doneti posao, jer ga, budimo iskreni, niko neće zaposliti. Ali on će imati diplomu. Preći će granicu mogućeg.
Sve one stvari koje mi shvatamo olako i ne predstavljaju nam nikakvo uživanje, nekome su smisao života. I dok se mi, zdravi i pravi, izvlačimo i nalazimo opravdanja, hendikepirani su već odradili pola posla. Zato što su oni sposobniji od svih nas zajedno. Taj hendikep ih je ojačao onoliko koliko je nas naše zdravlje unazadilo. Ušuškani u odličnim životima, pokretni, dobrog zdravlja, postali smo pravi invalidi.