2015

четвртак, 17. децембар 2015.

Mladi, idite iz Srbije


Upozorenje: Svako ima pravo na svoje mišljenje, kao što i ja imam pravo da me baš briga za to.

Došavši u određene godine, našao sam se na životnoj raskrsnici i shvatio ono što sam oduvek znao – treba otići iz Srbije. Nije ovo zemlja u kojoj vidim sebe do kraja života. Nije ovo zemlja u kojoj bih voleo da odrastaju moja deca. Pre nego što me neko optuži da sam strani plaćenik, kreten, ustaša, nezahvalan, sotona, daću vam nekoliko (ličnih) razloga.

Pre svega,  ko je rekao da moramo umreti tamo gde smo rođeni? Zemljina kugla je ogromna, tako da ne moramo provesti ceo život samo na jednom mestu. Da su migracije loše, južni Sloveni nikada ne bi došli na ove prostore, laste nikada ne bi išle na jug, naši roditelji nikada ne bi napustili svoje rodno selo. Ostali bi u selu i muzli krave do kraja života, laste bi se smrzavale zimi, a Sloveni bi bili istrebljeni. Jednostavnom logikom – dom je tamo gde ti je lepo i gde imaš dobre uslove za život.
U Srbiji ćete završiti fakultet, volontirati, obavljati praksu i male su šanse da ćete naći posao u struci. Ako niste nečiji sestrić, brat, ljubavnica, ili kum, nemate šta da tražite.
Kad smo već kod volontiranja, svako će vam dozvoliti da volontirate u njegovoj kompaniji. Nebitno je što već imate radno iskustvo i možete parirati i stručnijim kolegama, vi ste volonter, odnosno besplatna radna snaga. Vaš zadatak, kao roba, je da radite puno radno vreme, obavljate sve zadatke, dajete svoj maksimum i nikada ne pitate za platu. Poslodavac smatra da vam čini uslugu. Vi njemu treba da budete zahvalni što vam je dao priliku da budete besplatna radna snaga.
Ukoliko i dobijete posao, osećaćete se kao blagosloveni. To je ovde retkost. Komšiluk će za vas govoriti da ste ''puni ko brod'', jer imate posao, rodbina će odmah tražiti novac na zajam, a vi ćete otplaćivati kredite i računati kada vam puštaju ček za hranu i patike.
Ne daj bože da ste mladi i odmah ste došli do posla. Kolege će vas tretirati kao balavca, koji ne zna kako se zove, a kamo li kao kolegu. Ako ste žena, očekujte seksističke komentare i ucene. Mobing je ovde najprihvaćenija stvar.
To što ste vi obrazovani, možete doprineti uspehu kompanije i dajete sve od sebe, ne zanima nikoga. Sveto pravilo je da na razgovoru za posao ne smete pitati za platu. Uvredićete gospodina robovlasnika.
Ne smete nikada zaboraviti da vi posedujete znanje i kvalitete koje slobodno možete naplatiti. Vaše usluge koštaju. Kolege vas moraju poštovati kao sebi ravne i zapamtite – U najgorem slučaju možete samo dobiti otkaz.
Najviše se razočaraju oni ljudi koji se iz inostranstva vrate u Srbiju. Naviknuti na poštovanje koje dobijaju na inostranom poslu, nađu se u čudu. Da li je moguće da se ovde prekovremeni rad ne plaća? Da li je moguće da ti poslodavac menja uslove rada i zadaje obaveze van tvog zaduženja? Da li je moguće da ukoliko se pobunite dobijete otkaz? Da, moguće je. Welcome to Serbia!
Da se razumemo, ja volim Srbiju. Volim naše planine, reke, jezera, kafane, gostoprimstvo, vodopade, parkove... Ipak, ne može se jesti mahovina sa Zlatibora. Živi se od novca.
Kada bismo živeli minimum trista godina, mogli bismo da priuštimo sebi taj luksuz životarenja. Međutim, imamo obavezu prema sebi i svojoj deci da živimo komforno, kao ljudska bića, a ne kao stoka.

P.S. Kao što sam pomenuo na početku teksta, svako ima pravo na svoje mišljenje, kao što i ja imam pravo da me za isto boli uvo. Pozz

петак, 11. децембар 2015.

Kada ste zadnji put bili srećni?


Rodžer Federer je u mladosti trenirao fudbal. Odlično mu je išlo. Ipak, nešto ga je vuklo ka tenisu. Počeo je da trenira i beli sport, boreći se između škole, fudbala, tenisa i privatnog života. Teniski trener koji je sa njim sarađivao je odmah ocenio da Federer nije neki teniser i da je najbolje da se posveti fudbalu. Otac ga je primoravao da šutira loptu, umesto da je udara reketom. Svi su tvrdili da nesigurni tinejdžer nikada neće uspeti u tenisu, jer jednostavno – nema talenta.
To je uzrokovalo gubitak samopouzdanja, povlačenje u sebe i nesigurnost, koja dodatno može poremetiti borbenost jednog klinca. 
A onda se desila magija. Proradio je inat. Moćno pogonsko gorivo. Želeo je da dokaže ocu kako može biti vrhunski teniser, da začepi usta treneru, a najviše da dokaže sebi da njegovi snovi nisu puke budalaštine. Verujem da ni sam nije znao da li će uspeti. 
Gde je sada Federer? Da li je postao uspešni fudbaler, kao što su svi oko njega prognozirali? Da li je postao prosečni teniser kao što su svi oko njega prognozirali?
Možda je neko među vama rođeni pisac, a da su ga rodtelji primorali da bude policajac. Neki drugi su upisali Pravni fakultet, a želeli su da budu slikari. Rođeni košarkaši su postali radnici na pumpi. Direktori velikih preduzeća su želeli da budu vozači autobusa, ali im okolina nije dozvoljavala. Verujem da se svako od nas rađa sa određenom ulogom. Ukoliko ne odigra tu ulogu koja mu je dodeljena, njegov život je promašaj. 
Nedavno sam pročitao rečenicu ''Kada ne biste radili za novac, da li biste i dalje bili na istom radnom mestu?''  Da li ste srećni kada ujutru idete na posao? Da li ste ispunjeni dok učite za ispit? Da li vas pokreće samo plata ili vreme koje provodite radeći? Put do snova je najteži, put rupa, nečijih nogu koje vas namerno sapliću, osuđivanja okoline, podsmeha, nerazumevanja, znoja, suza i odricanja. Ipak, kada prođete sve ove prepreke, čeka vas sreća.
To nije olakšanje kada platite ratu kredita, kada vratite dug kumu, ili petak posle radnog vremena. Sreća je probuditi se i pomisliti ''Ni sa kim se ne bih menjao''. Kada su ti zadaci izazovi, a ne problemi. To je moguće. I ne, to nije dostupno samo filmskim likovima, već pametnim ljudima.
Šta ste skoro učinili za vaše snove? Napravite spisak. Kada ste se zadnji put nasmejali na poslu? Kada vam je vreme proletelo za tili čas? Kada ste zadnji put bili srećni?

понедељак, 23. новембар 2015.

I ljude ubijaju, zar ne


Podržavam sve ljude koji se bave zaštitiom životinja. Iz više razloga. Prvo – Životinje ne umeju da govore, da se brane. Ne umeju da kažu ''Nemoj, molim te''. Napuštena keruša kojoj je bolesni um odsekao noge nije mogla da viče. Mogla je samo da ujeda. Naravno, kada pas počne da se brani, logično je da ga šutnete u stomak, ili gađate kamenom. Logično je, ako ste sadista. Drugi razlog što podržavam zaštitnike životinja je taj što su se životinje bezbroj puta pokazale humanije od ljudi. 

Životinja napada samo ako je ugrožena. Čovek često napada iz dosade. Zbog kompleksa. Taj isti čovek često ubija onog drugog. 
Muž ubija ženu, vršnjaci vršnjake, devojka momka, šef zaposlenog, narkoman slučajnog prolaznika, pljačkaš prolaznika... I ljude ubijaju, zar ne? Samo, o tome se često ćuti. Nedavno smo čitali u novinama o slučaju devojke koju su nepoznati napadači pokušali da kidnapuju, pred masom ljudi pored nje. Ljudi koji su to mirno posmatrali. 
Skoro sam iz daleka posmatrao momka i devojku kako se svađaju. Momak, visok preko dva metara, krupan kao bik, ćelav, krimi-rad-fazon i sitna, mršava devojka. On preti kako će je zaklati, prebiti ako mu još jednom odgovori drsko, naziva je raznim pogrdnim imenima, a ona bespomoćno pokušava da mu se odupre. Na svako njeno Nemoj da me vređaš, on ima jedno Nemoj sad da te prebijem. A mi ostali? Posmatramo. Ne mešamo se. Zato što je momak krupan, a mi miševi. Jadni, bedni miševi. Barem po ponašanju. 
Možda je momak iz moje priče u međuvremenu ubio svoju devojku. Možda joj je samo polomio neku kost. Za nas je to samo, jer nismo taj bol doživeli na svojoj koži. Ubijaju i decu, neretko njihovi roditelji, samo se o tome ćuti. Često su vršnjaci ti koji ubijaju svoje drugove. U tom slučaju direktor škole pokušava da zataška lošu vest, kako reputacija škole ne bi bila ukaljana.
Zašto sve ovo pišem? Nije mi namera vam zgadim dva minuta koliko ćete potrošiti na ovaj tekst. Neko je rekao ''Dobrodošli u Srbiju, zemlju gde se opravdava nasilje nad ženama''. Neko je odgovorio da je to govor antisrba, svih onih koji pokušavaju da nas predstave u negativnom svetlu. 
Da, u Srbiji se toleriše nasilje nad ženama, žmuri se pred silovanjem, ćuti se pod pretnjama. Srbija je zemlja koja je raj za ubice i pedofile. Kao i sve druge zemlje, samo što se negde više ćuti, a negde manje. Ukoliko ima sreće, ženu će napasnik samo silovati, a u najgorem slučaju zaklati i nastaviti normalno sa svojim životom. Zna da će proći nekažnjeno. I ljude ubijaju, a ne samo životinje. Problem je što smo na te vesti oguglali. Dok se to ne desi našoj sestri, majci, sinu, ćerki, ili čak nama. 


субота, 14. новембар 2015.

Šta je lepo u tuđem bolu, Srbine?


Masakri se dešavaju svakodnevno. Ne samo u Francuskoj. Na Bliskom istoku je izazov preživeti pokolj kao kod nas izdržati finansijski do kraja meseca – svakodnevan. Živimo u zemlji silovanoj od strane svakoga ko iole ima pravo glasa, a pritom smo i naivni, misleći da smo ''nebeski narod''. I tako dragi nebeski narod daje sebi za pravo da osuđuje druge, sebi slične.
Danas sam barem osam puta čuo rečenicu Tako im i treba, priznali su Kosovo. Ko je priznao Kosovo? Francuski narod? Oni i ne znaju gde je Kosovo. Većina njih nije ni čula za Srbiju. Da li smo nakon godina ugnjetavanja postali osvetoljubivi? Zašto nam tuđa patnja predstavlja zadovoljstvo? Radujemo se kada se u Francuskoj dogodi masakr, kada u Americi dođe do tragedije, u Nemačkoj, Britaniji... Da li će tuđa smrt promeniti nešto? Da li će učiniti da se osećamo bolje?
Sindrom žrtve nikako da nas napusti. Jadni mi Srbi, tako smo dobri i pošteni, najstariji narod, od boga dat, a ovako nam se vraća. Muče nas Amerikanci, Nemci, Albanci, a pogotovo komšije. Hrvati nas ne vole, sram ih bilo. Pošto mi njih volimo svim svojim srcem. Ili je nama dozvoljeno da ne volimo. 
Mi imamo argumente. Uvek imamo argumente! Svaki Hrvat pojedinačno nam je naneo zlo, svaki Amerikanac nas namerno ponižava. Iskreno, smatram da su Srbi i Hrvati isti narod. Dva cveta iz jednog korena. Zbog toga se i prepiremo međusobno. Zato što smo isti. 
Što se tiče Amerikanaca, većina njih nikada nije ni čula za Srbiju. Iz jednog jedinog razloga, zato što im nikada ta informacija nije trebala u životu. Kako onda narod koji je ugnjetavan i zlostavljan kroz vekove može poželeti zlo drugom narodu? Da li će smrt Hrvata ili Albanca nadomestiti nepravdu? Šta dobijamo mržnjom? Ništa! Ponečiji podsmeh, ili pogled sažaljenja. 

Slika u prilogu nema veze sa ovom temom, ali mi je draga. Bavite se fotografijom, šetajte po ovako lepom vremenu... Samo nemojte biti ogorčeni i zaslepljeni.

понедељак, 02. новембар 2015.

Zavidnost je ubila mačku


Ne pratim modne blogove, a samim tim ni Zoranu. Oblačim se prema sopstvenom nahođenju i ne interesuju me saveti oko kombinacije boja, ili mišljenje nekog dizajnera šta je ''must have'' ove sezone. Prvo, taj izraz ''must have'' je nešto što se na srpskom jeziku zove – proseravanje.


Ipak, podržavam blogerku Zoranu. Ili bolje reći Zorannuh. Iz jednog jedinog razloga. Zato što je uspešna. Pod definicijom uspeha podrazumevam ostvarenje sopstvenog sna, uz odlično zarađivanje. Ukratko, to su ljudi koji rade ono što vole, a žive kao bubreg u loju. To je moguće. Ipak, takvi ljudi su malobrojni. A svi ostali koji nisu poput njih svojski se trude da ih kamenuju. Onako kako se nikada nisu trudili da nađu posao. 
Progonjeni svojim neuspehom, trudiće se da umanje vrednost ovog drugog, da bi se manje osećali kao izgubljeni slučajevi. Najgore je što im još niko nije javio da na taj način samo povećavaju ukus svog neuspeha.
Da se vratimo na Zoranu. Ne pratim njen blog i ne zanimaju me teme o kojima govori. Nisam pročitao njenu knjigu i ne mogu da je kritikujem. Mogu samo kritikovati sve one dokone ljude koji, glumeći neki nivo koji nikada neće biti, osuđuju njen rad. Zašto? Zato što je blogerka? Zato što je napisala knjigu? Nisam znao da postoji pravilo koje zabranjuje bilo kome da piše. Možda je i meni zabranjeno da pišem, a da to i ne znam... Svi ti ljudi koji osuđuju nečiji rad, a pritom su sami neostvareni moraju shvatiti da nisu kompetentni.

Verujem da u skorije vreme neću pročitati Zoraninu knjigu. Svejedno, podržavam njen rad i drago mi je što je njena knjiga postigla uspeh. Dežurni kritičari mogu mirno nastaviti da kritikuju, žale se na vlast, ogovaraju komšiju i razmišljaju kako će platiti struju. Za to vreme, Zorana se smeši i potpisuje primerke svog hita. Dolaze novi dani, kritičari sve više tonu u blato svakodnevice, a ona je i dalje uspešna i srećna.  

недеља, 18. октобар 2015.

Priznanje sebičnog čoveka


Nedavno sam diplomirao i odmah se zaposlio. Deluje kao predratna pričica Mir Jam, ali je istina. Naravno, kako to biva u Srbiji, odmah se skupila rodbina da mi čestita. Pošto nisu mogli da mi požele da se zaposlim i ''unovčim diplomu'', poželeli su mi nešto drugo, još banalnije. Da se oženim! Šta je tu banalno, pitate se? Sada kada sam konačno dočekao svojih pet minuta, kada imam svoju platu koju mogu trošiti samo na sebe, kupiti sve ono što sam do sada želeo, a nisam imao novca, pola plate potrošiti na izlazak u grad... Sada da se oženim? Sram ih bilo! 

Možda sam sebičan, ali želim prvo sebe da zbrinem , pa tek onda decu i ženu. Hoću jednoga dana da im, ne žaleći, dam pola plate, od srca. Verujem da će me proći želja za hedonizmom za nekoliko godina i tek tada ću početi da razmišljam o deci i deljenju novčanika. Naravno, to neće biti kada odem u penziju, ali može još da sačeka. Ionako imam spisak destinacija koje želim da posetim, garderobe koju želim da kupim, poklone kojima hoću da obradujem najbliže. Brak i deca se sada ne uklapaju u taj plan. 
Želim da vidim Istanbul, zatim da otputujem na Kipar, pa onda Pariz, London, Berlin, Amsterdam. Želim opet da odem u Barselonu i dočekam Novu godinu u Mosvi. Nakon toga, jednog dana ću i svoju decu poslati tamo, pre toga im pričajući kako sam se ja proveo. Želim da im dam primer! Najlakše je napraviti dvoje dece, koja će nasleđivati garderobu, možda ići ponekad na more i ponavljati vaše greške.  Na kraju krajeva, svako ima svoje preokupacije. Nekome je to porodica, nekome posao, ljubav, novac... Tvrdim da u životu ne možete imati sve u istoj meri. Nekada vam fali ljubav, nekada novac, a neretko i zdravlje. Shodno tome, ljudi se fokusiraju na ono što ih čini srećnima. U mom slučaju to su putovanja. Večere sa prijateljima i kupovina zanimljivih rođendanskih poklona. Za to je potreban novac. Izreku da se novcem ne kupuje sreća je izmislio neko ko je bio ili ekstremno bogat ili malouman.
Novcem se može pomoći prijatelju, otići u Portugal, platiti lečenje, a to je ono što mene čini srećnim. Okružen sam ljudima koji su učinili ono što su drugi očekivali od njih, onda kada su to od njih očekivali. To su isfrustrirani ljudi, željni života. Viču na dete u prodavnici kada im traži čokoladu, a zna da nemaju novac, pritom kupujući cigarete. Naglašavaju kako je sve skupo, kukaju na nezahvalnu decu i nerazumnu ženu. Pravila su jednostavna: završiš fakultet, zaposliš se, oženiš se, dobiješ prvo dete, dobiješ drugo dete i KRAJ. Niko više nema očekivanja od tebe, jer ti si svoje ispunio. Ostaje još samo da odeš u penziju i umreš.  

недеља, 27. септембар 2015.

Priča o mojih 6 učitelja


Negde sam pročitao poslovicu ''Nijedan čovek nije tvoj neprijatelji. Nijedan čovek nije tvoj prijatelj. Svaki čovek je tvoj učitelj.'' Kad malo bolje razmislim, od svake osobe koju sam upoznao, nešto sam naučio. Teško je priznati onima koji su vas povredili da su vam i nešto dobro doneli. Ipak, istina je. 

Sada kada se osvrnem mogu, bez pretvaranja, da se zahvalim tim osobama na njihovim delima. U životu imam 6 učitelja. Tako volim da ih zovem. To su osobe koje imaju posebno mesto u mojim sećanjima. To je 6 osoba koje su me povredile, izdale. Šta ih je stavilo u tu kategoriju? To što su mi nekada bili jako bliski. Neki od njih su mi bili prijatelji (kad kažem prijatelji,mislim na bliske osobe, a ne poznanike sa kojima pijemo kafu i prepričavamo utakmicu), neke bivše devojke, simpatije. Prošlo je mnogo vremena od njihovog nabijanja noža u leđa i, verujte mi, tek posle određenog vremena možeš da oprostiš i iskreno nastaviš dalje. Šta sam naučio od njih? Od jednog učitelja sam naučio da nikada nikome ne smete titrati. Uvek morate kazati ono što vam smeta i ne dozvoliti da se gaze neki vaši principi. Nebitno da li je to vaš najbolji prijatelj, sestra, brat, ili devojka. Pa čak i roditelji. Ukoliko jednom prećutite nešto što vam smeta i ne stavite do znanja da vas je to pogodilo, nikada nećete imati petlju da kažete. Onda će taj neko ponovo zabrljati i vi mu opet nećete skrenuti pažnju. Ne ustručavajte se, ne brinite da li ćete biti dosadni. Vaše je pravo da ustanete i da kažete ''To tako ne može, ja ne dozvoljavam!''. Od drugog učitelja sam naučio šta je to samopoštovanje. To svakako nije kada se trudite da nekome bude prijato u vašem prisustvu, pa se ne obazirete da li je vama prijatno. Kada vam je bitnije tuđe mišljenje od sopstvenog. Verujte mi, svako, pa makar i nesvesno, iskoristi vašu dobrodušnost, pre ili kasnije. Nekada to nije u velikoj meri, pa nije opasno, ali nekada ljudi od vas NAPRAVE BUDALU. Nikada ne stavljajte sebe na drugo mesto, zbog nekoga ko to ne bi uradio za vas! Od sledećeg učitelja sam naučio kako je kada vas neko jako voli, ali uopšte ne poštuje. Znate da ste im bitni, ali vas doživljavaju kao kaput okačen na čiviluk. Na dohvat ruke. Kada im trebate, pozvaće vas, ali kada oni trebaju vama, odazvaće se pod uslovom da ih ne mrzi da se pomere, ili nemaju ništa drugo u planu. Nije sve u ljubavi. Po meni, poštovanje je bitnije. To što nekoga volite, ne znači da ćete ga povrediti, da ćete ga shvatiti zdravo za gotovo. Od jednog učitelja sam naučio da negativne, nesrećne i osobe koje ne znaju šta žele od života treba odstraniti iz svog društva. Ne treba vam neko ko ponavlja istu grešku, samo zato što se plaši da promeni nešto. Neko ko je uvek namrgođen, ko guši vašu pozitivnu energiju. Takvi ljudi se zovu pijavice. 
Svako od mojih učitelja mi je posebno drag, jer da nije bilo njih, nikada ne bih naučio neke lekcije. Oni su me oblikovali i napravili da budem ovakav kakav jesam, a ja sam u potpunosti zadovoljan sobom. Hvala im. To ne znači da bih više ikada potrošio i pet sekundi na njih, ali svejedno sam im zahvalan. 

среда, 23. септембар 2015.

Kako unovčiti svoj rad i napraviti svaki korak produktivnim


Svi mi radimo zbog novca, to nije tajna. Ostavite sa strane usavršavanje, poznanstva i ostale kurtoazne izgovore sa razgvora za posao. Novac! A šta donosi novac? Rad. I ništa više. Međutim, često se dešava da radite naporno i dajete sve od sebe, ali ne vidite rezultate. Radite stotinu trbušnjaka dnevno već mesecima, a i dalje izgledate kao porcija pihtija. Zakazujete sastanke, ali  nemate ni jedan ugovor. Pravite ukusne kolače, ali niko ne želi da ih kupi. Trudite se da budete zanimljiv profesor, ali niko vas ne sluša. Vodite je na piće, kupujete poklone, ali i dalje ne želi da bude sa vama. U narodu se to kaže – Radi, ali nema odmet. Rad bez rezultata nije rad, već mlaćenje prazne slame.



KORAK BR. 1 - Napravite plan
Za početak mesečni. Šta želite da postignete ovog meseca. Konkretno, ja želim da ovog meseca sklopim nekoliko ugovora o oglašavanju preko moje agencije. Za početak je dovoljno i 4-5 klijenata. Želim da se povežem sa nekoliko jakih kompanija iz oblasti medija, sa kojima će moja kompanija sarađivati. Na nedeljnom nivou. Podelite generalni cilj na nedeljne zadatke. Ove nedelje ću zakazati sastanak sa pet kompanija, svakoga dana po jedna. Pre podne ću obavljati sastanke, a uveče slati mail-ove medijima u kojima ću ih pozivati na saradnju. Dnevni plan. Šta možete uraditi danas, što će doprineti ostvarivanja vašeg mesečnog plana. Danas ću otići na sastanak sa tim-i-tim potencijalnim klijentom u toliko i toliko sati, kasnije ću zakazati još neki sastanak,a u uveče ću kontaktirati taj i taj medij.

KORAK BR. 2 - Sve zapisujte
Iskreno, ne sećam se ni šta sam juče doručkovao, a kamoli sa kim treba da se sastanem i koje su mi sve obaveze za danas. Zapisujte svaki sastanak, u koliko sati, gde, koja kompanija. I ono najbitnije, zapisujte informacije o klijentu. Ne samo o njegovoj firmi, već i kako se ponaša, kakav mu je stav, kako razgovara sa vama, sa zaposlenima. Na taj način ćete prilagoditi svoj javni nastup njemu. Zapisujte i kome treba sve da odgovorite na poruke, kako biste održavali kontakte, jer ja i to redovno zaboravljam. Zapišite šta vam od namirnica nedostaje, bilo da je to zejtin, ili dezodorans. Redovno proveravajte rokovnik! Redovno!

KORAK BR. 3 - Uveče, kad legnete da spavate, preslišajte se šta ste danas obavili
Ujutru, dok ste još u krevetu, preslišajte se koji  su vam planovi za taj dan. Na osnovu toga ćete uveče znati da li vam je dan bio uspešan ili nije. Skrenite sebi pažnju na greške, posavetujte sebe. Pričajte sami sa sobom, kao da ste dve osobe. Naravno, trudite se da vas drugi ne čuju, jer ne želite da završite na lekićima.

KORAK BR. 4 - Kontakti i poznanstva
Redovno ih održavajte. Trudite se da odmah odgovorite na poruku ili mail, jer kasnije možete zaboraviti. Ja imam taj problem, jer često na poruku odgovorim posle 5-6 dana. Naravno da je to neodogovrno i nepoštovanje, ali to je jače od mene. Trudim se da prevaziđem taj svoj problem, ali i dalje mi nije lako. Prijatelji su me prihvatili takvog i često se ne ljute zbog toga, znaju da sam više tip za pozive, nego poruke. Sa poslovnim saradnicima tako ne sme. Morate uvek biti u kontaktu sa njima, osluškivati njihove potrebe i prilagoditi se njima. Oni vama trebaju, a ne vi njima! Razmišljajte uvek kako oni mogu naći i nekog drugog saradnika, a vi ne. Trudite se da ih ubedite. Ipak, ne budite navalentni. Niko ne sarađuje sa napornim ljudima. Budite iskreni, nemojte nuditi mačku u džaku.

KORAK BR.5 - Vodite računa o neverbalnoj komunikaciji
Odelo čini čoveka! To da odelo ne čini čoveka je verovatno rekao neko ko je išao go po gradu i nikada nije imao kontakt sa ljudima. Vodite računa o tome koju poruku prenosi vaša odevna kombinacija. Izbegavajte drečave boje, osim ukoliko niste Zvezda Granda. Nemojte pokazivati znake nervoze. Ne lomite prste. Ako vam se tresu ruke, stavite jednu preko druge, ili ih mirno naslonite pored sebe. Ili ih držite u krilu, samo ih nemojte prekrstiti, jer deluje odbijajuće. Nemojte prekrštati noge. Izgleda neprofesionalno. Držite pravo kičnu, ali ne kao da ste progutali oklagiju, već opušteno. Slobodno se zavalite, ali ne kao da očekujete pinakoladu od klijenta, već prijateljski. Nemojte gledati klijenta konstantno u oči. Postaće mu neprijatno. Kod bitnih činjenica ga slobodno gledajte direktno u oči, kako biste naglasili njihovu važnost i postigli dramatičnost, ali kasnije skrenite pogled na papir, beleške, lap top... Na početku razgovora se predstavite, kažite zbog čega ste zakazali sastanak i odmah pređite na stvar. Bez okolišanja. Na početku istaknite koju bi korist klijent imao od toga. Zbog toga je i pristao na razgovor sa vama, jedino to ga i zanima. Uvek imajte u vidu da će koncentracija vašeg pregovarača trajati maksimalno pola sata. Sve preko toga je mučenje.

KORAK BR. 6 - Pripremite se za neuspeh
Od trideset klijenata, dvadeset i šest će vas odbiti. Analizirajte sastanak i pokušajte da shvatite gde ste pogrešili, da li ste zvučali ubedljivo, kakav vam je bi govor. Na kraju krajeva, možda mu jednostavno nisu trebale vaše usluge. Pomirite se sa tim i pripremite za naredni sastanak.

I NA KRAJU
Pripremite se za spletke, ogovaranja u firmi i podmetanje noge. Toga je bilo oduvek i biće ga zauvek. Budite lukavi i promućurni, ali ne i bezobrazni. Uzvraćajte istom merom i uvek analizirajte. Tražite kontekst nečijih reči, analizirajte njegov izraz lica i stavite se u njegovu kožu.
Sve ovo nije lako, ali je sastavni deo svačijeg života. Potražite inspiraciju u uspešnim ljudima i verujte da oni nisu ništa bolji od vas. Ako su oni to mogli, možete i vi.

Predlažem vam blog Dnevnik jednog direktora, koji je pun korisnih saveta i inspirativnih tema
Takođe, blog Ivana Minića, osnivača foruma Burek, od koga možete mnogo da naučite
Na internet portalu Wannabe Man sam pročitao nekoliko intervjua sa uspešnim poslovnim ljudima, koji su me inspirisali. Neka vam budu školska lektira.
Nezaobilazni su i saveti Stiva Džobsa, oca uspeha.
Gde je Stiv, tu je i Bil Gejts.

понедељак, 07. септембар 2015.

You can be the boss, ali ti si tupadžija


Nedavno sam počeo da tražim posao. Poslao sam brdo mailova, entuzijastično se nadajući da će barem jedan od njih uroditi plodom. Odmah da vam se pohvalim, uspeo sam! Našao sam posao. Dobra strana priče je da sam imao i mogućnost izbora. Na jednoj privatnoj televiziji su mi nudili posao novinara, ali uz obrazloženje da trenutno nemaju novac i da će me isplatiti nekada. Ne lipši magarče do zelene trave!




 Do tada treba raditi, raditi, ćutati, slušati naređenja i NIKADA  ne pominjati svoju platu. Tako vam je danas kod osamdeset posto privatnika. Više dostojanstva su imali robovi na plantažama pamuka nego radnice kod Kineza. Nakon što sam odlučio da neću biti besplatna radna snaga, jer mi radno iskustvo koje sam sticao tokom studiranja to omogućava, prihvatio sam jedan posao. Da nisam dobio ni jednu ponudu, opet ne bih očajavao. Nastavio bih svoju potragu. Znam da ovo zvuči kao kliše, pogotovo nezaposlenim čitaocima, ali nije. Uostalom, ništa drugo mi ne bi preostalo. Kada nemate posao, logično je da nastavite potragu. Ipak, tokom kratkotrajne avanture traženja nešto drugo mi je privuklo pažnju. Neprofesionalno ponašanje profesionalaca. Poslao sam CV mnogim renomiranim redakcijama, uglednim magazinima. Njihovi urednici su priznati u novinarstvu. Niko od njih mi nije odgovorio. Toliko sam želeo posao, da sam ih pronašao na facebooku i poslao im privatne poruke. Kada nešto silno želite, ostvarićete to po svaku cenu. Jedina povratna informacija koja mi je stigla se ’’See’’. Nisi mi ti devojka, pa da mi piše’’seen’’! Čak ni njoj to ne bih oprostio, pa neću ni tebi, nesuđeni šefe. Verujem da te je ovo mnogo potreslo. Poenta moje priče je da svi ti direktori, urednici, gospoda neko-i-nešto zamišljaju da su božanskog porekla, dajući sebi za pravo da ne odgovore na jedan poslovni mail. Verujem da im tokom dana stigne devet miliona takvih mailova, ali mogu jednostavno napraviti cirkularnu poruku, neki šablon kojim će sve ljude koji žive u zabludi udostojiti svog aristokratskog odgovora. Možda su mislili ’’Još jedan klinac bez iskustva’’... Možda nisu ni pročitali poruku. Njihov gubitak. Propustili su niz inovativnih ideja, jednog kreativnog saradnika koji sada radi za drugu kompaniju. Za mene oni više nisu profesionalci. Pravi stručnjaci uvek nanjuše sveže meso, daju priliku svakome ko može da doprinese i, što je najvažnije, ljubazni su. To je ono što razdvaja profesionalce i one koji samo tako izgledaju. Uostalom, to je samo posao. 
To što si glavni dasa, ili glavna Meril Strip iz ’’Đavo nosi Pradu’’ ne znači da si bogom dan. Svako ima svoj rok trajanja. I dalje čuvam te mailove, služe mi kao podsetnik, kako se ponašaju tupadžije. Odoh sad da se spremam, sutra je radni dan.

среда, 19. август 2015.

Avanturističko traženje posla i moji saveti


Završavam fakultet, uskoro ću diplomirati. Mnoge u ovom stadijumu hvata panika. Znaju da je red da nađu posao, nema smisla da traže i dalje od roditelja. Ipak, neki nastave da budu robovlasnici nad jadnicima koji su ih rodili, uz legendarnu frazu ’’Nema posla’’, koja je u Srbiji postala kultna, poput one ’’Ipak se okreće’’.

Od ispita do ispita, juri budžet, polaži kolokvijume... Studentski život ima smisao do poslednjeg ispita. A onda... Nalazite se u šoku, bačeni u stvarni svet. Ne znate šta se od vas očekuje. Izlazite iz mehura fakulteta i prinuđeni ste da se suočite sa pravim životom, van knjige.
Iskreno, jedva sam čekao da diplomiram i zaposlim se. Možda je narcisoidno sa moje strane, ali smatram da sam poprilično dobar u svojoj struci – diplomirani novinar. Možda živim u zabludi, ali verujem da ću lako naći posao, jer imam samopouzdanje kada je profesija u pitanju. Biti siguran u sebe je jako teško, ali meni je neskromnost uvek išla od ruke.
Počeo sam da tražim posao. Radi lakše evidencije, napravio sam Dnevnik traženja posla, što preporučujem i vama. Najobičnija sveska u kojoj ćete zapisivati gde ste konkurisali, njegov kontakt i eventualno nacrtati mrtvačku glavu pored njegovog imena. Šalim se (valjda).
Juče sam poslao devet e-maila. Nekoliko marketinških agencija (Zamišljam sebe kao PR-a u košulji, sa zgodnom koleginicom pored sebe), par magazina (Internet novinarstvo je idealno za kućne muve poput mene) i jedna televizija. Napravio sam listu svih kompanija kojima sam poslao mail-ove i pomislio ’’Bože pomozi. Zapaliću ti sveću od pedeset dinara ako negde upadnem’’. Ne znam da li postoji sveća od pedeset dinara, ali osećao sam se korisno dok sam to radio. Znam da radim na svojoj budućnosti.
Nakon toga sam napravio spisak svih televizija, radio stanica i novinskih redakcija u gradu, gde ću ovih dana predati CV. Verujem da je reč (dva slova) CV najviše izgovorena kod mladih posle reči seks. Ili hleb. Ili pare. Ići ću od kancelarije do kancelarije, odštampati svoj CV sa slikom u boji (slika iz kafane, dok sam još bio trezan) i predavati svima. Onda ću popisati sve redakcije gde sam bio.
Zatim sam napravio spisak marketinških agencija u gradu. I tu ću lično predavati CV (već stoti put se pominju ova dva slova!), šaljući im i mail-ve i zivkajući ih barem jednom mesečno. Ukoliko zatraže zabranu prilaska, nema veze, vredelo je.
Ne znam da li ću uskoro naći posao u struci. Daću sve od sebe. Biće ovo zanimljiva avantura, puna jurnjave po gradu, laskanja, ulizivanja i razočarenja. Napravite već sada svoj plan za traženje posla. Akcija! Možda vama upali. Javite šta ste uradili.

понедељак, 03. август 2015.

Mali gradovi, veliki snobovi


Mali gradovi su rasadnici snobizma. Ne govorim ovo napamet, već kao neko ko je rođen i odrastao u malom gradu. Tek kad odete iz svog rodnog mesta, uvidite realnu situaciju. Tek kad se distancirate. Još ako obiđete i neke svetske metropole (Ne računa se Paralia u septembru!) i vidite kako se živi hiljadama kilometara daleko, shvatite da ste do tada bilo zarobljeni u mišijoj rupi.
Prvi problem ljudi u malim gradovima je ogovaranje. Previše se bave drugim ljudima, trude se da poznaju sve u gradu i da budu upućeni u svačiju priču. Vikendom u poznatoj diskoteci treba pozdraviti što više ljudi, izgrliti što više ''braće'' i slikati se sa što većom ekipom. Dan nakon toga služi za ogovaranje tih istih ljudi, prepričavanje koja devojka je kurva, a čiji momak je muvao njenu drugaricu. Što se onih starijih tiče, ni oni nisu bolji. Ukoliko ne izlaze u grad, oni su upoznati sa intimnim problemima komšija, pokušavajući da sakriju sopstvene. Tako će patrijarhalni roditelji lagati komšije da im ćerka bere maline u Arilju, umesto da priznaju da je otišla kod momka. 
Stanovnici malih gradova uporno pokušavaju da usvoje kulturu metropole. Nažalost, onu plastičnu, nametnutu. Ispijaju duži sa hladnim mlekom i sveže ceđenu pomoradžu po ceo dan u kafićima, ali samo onim gde treba biti viđen. U malim gradovima su to najčešće dva-tri kafića. Naravno i u pomodnim kafićima se treba chek-inovati na facebook-u, pozdraviti što više ljude i piti što komplikovanije piće. Devojke se našminkaju i doteraju kao da žene brata, a muškarci se isprse, uvežbaju mačo hod i obavezno na sto izbace ključeve od kola, kupljenih na lizing nakon što im je tetka pozajmila novac.
Što veći malograđani, to su im nosevi podignutiji, skoro do neba. Uzdignute glave, oni sede pravo, proveravaju društvene mreže, obaveštavaju ljude o svom kretanju i trude se da izgledaju kao da ih svet oko njih ne zanima.
Nedavno sam bio u Barseloni. Na plaži sedi čovek u odelu, očigledno na pauzi za ručak i pije pivo. Relaksira se, ne razmišljajući što je on menadžer u odelu, koji bi trebalo da sedi u Starbucks-u, umesto na prljavom pesku. Dve devojke se drže za ruke, neki momci se ljube... niko ih ne gleda. Nikoga ne zanima ko su, šta su i šta rade u slobodno vreme. U slobodno vreme se bave sportom, posećuju manifestacije i vode računa isključivo o svom životu. Nikoga ne zanima šta je onaj drugi doručkovao.
''Na mirnoj površini ustajale, smrdljive vodene mase po kojoj se uhvatilo zelenilo, pojavilo se, iskočilo nekoliko talasića, žudeći da se otmu, da polete nekud više, ali se brzo vratiše masi; zelenilo opet sve pokri, a mirnu površinu ništa više ne uzdrma, nikakav se talas više ne podiže.
Uh, kako se oseća zadah ustajale vode koja se ne miče! Davi, guši. Vetra daj da krene nepomičnu trulu masu!
Nigde vetrića...'' - Radoje Domanović, Mrtvo more

петак, 03. јул 2015.

Sve što drugi žele od vas



Šta od vas očekuju vaši roditelji? A prijatelji? A Kurta i Murta? Svi imaju neka očekivanja od vas. Koja su vaša? To nije ni bitno. Trudite se da zadovoljite tuđe želje, kao da imate nešto od toga. Iskreno, nemate. Niko vam neće reći hvala što ste sledili njihove snove i ispunjavali tuđe želje. Samo ćete sebe opsovati jednog dana, dok se budete gledali u ogledalu, kriveći Vučića za sve. O direktoru kretenu da ne pričam... 
Priča je klasična. Vaši roditelji vas nisu napravili zbog vas samih, već zbog svojih pomalo sebičnih potreba. Njima treba neko ko će naslediti kuću i okućnicu, nastaviti porodično ime, izroditi unučiće i čuvati ih kad počnu da piške u gaće. Treba im neko sa dobrim ocenama, kako bi se hvalili posle roditeljskog sastanka, neko ko će biti dobar student, kako bi komšulik crk’o od muke. Naravno, kad diplomirate, morate naći posao u struci. Niko vam neće zameriti ako privremeno radite kao konobar ili kasirka, ali to nije za pohvalu. Mama i tata se ne mogu hvaliti kako im je ćerka radnica na trafici, već diplomirani pravnik.
Nakon što se zaposlite, na red dolazi brak. Ukoliko ste prešli tridesetu, a niste u braku, onda ste: babadevojka, udavača, peder, lezbejka, nešto sa vama nije u redu, sigurno ste jalovi, ili u najboljem slučaju odmahnu glavom kada  neko pomene vaš ’’hendikep’’. Sramota je svoj novac trošiti samo na sebe, treba napraviti decu, oženiti se i dovesti celu porodicu kod mame i tate, da utvrde gradivo iz izdržavanja gladnih usta.
Recimo da ste se udali ili oženili čim ste se zaposlili, na red dolaze deca. Ako ne zatrudnite u prvoj godini braka, sa vama nešto nije u redu. Komšinice će reći da je to zato što idete golog stomaka i, drage žene, uvek će misliti da sa vama nešto nije u redu, muška impotentnost se nikada ne pominje.
Nakon prvog deteta, na red dolazi drugo. A onda? Onda prestajete da budete zanimljivi. Niko više ne vodi računa o vašem životu, jer ste ispunili svoj zadatak. Sada možete čekati penziju, pa lepo na groblje.
Pričaće o vama u nekoliko situacija: Ako se razbolite (onda će vas sažaljevati i voleti do neba), u slučaju razvoda (prvi smrtni greh u selu), ako vam je ćerka kurva, a sin peder, ili ako, nedaj bože, dođete do nekog većeg novca. Onda ćete svima biti trn u oku.
Vremenom će i vaši roditelji zaboraviti na vašu žrtvu, jer shvataju da je normalno da ceo život budete uz njih. Da oni vide kako vi vaspitavate vašu decu, da im daju krišom sladoled, da slušaju kad se svađate sa supružnikom, da ogovaraju snajku kod komšinice, da imate što tiši seks, kako vas ne bi čuli, da im objašnjavate gde ste išli sinoć oko deset bez dece, da vas kritikuju kad vaše dete dođe u dva iz grada i, naravno, da vas porede sa Onim malim od koleginice.
Da rezimiram priču. Baš vas briga! Pustite želje drugih neka idu dođavola. Ako ne želite takav život, idite tamo gde je vaša sreća. Dom je tamo gde je vama lepo, a ne gde vam drugi nametnu.
Završavam falkultet i počinjem da tražim posao. Moji roditelji žele da ostanem sa njima, u istom gradu, kako bismo svi bili jedna lepa srećna porodica. Još kad im dovedem snajku, pa nam oni pomognu... Ne pada mi na pamet. Ne želim da živim u malom gradu u kome sam rođen i gde je najveća perspektiva da radiš u samoposluzi za trideset hiljada mesečno. Baš me briga za želje mojih roditelja, bitno je da ih poštujem i da sam uvek tu za njih. Moja ljubav se neće smanjiti kilometrima daleko.
Idem tamo gde mi odgovara mentalitet ljudi, gde ću živeti onako kako želim i kako sam planirao celog života. Idem u tri lepe! Tamo je super, zato što sam JA tako odlučio.

понедељак, 04. мај 2015.

Bolesno smo zdravi


Pre neki dan sam polagao jako težak ispit. Jedva sam naučio. Knjiga od petsotina stranica, suvoparno gradivo... Sažaljevajući samog sebe, otišao sam na ispit, unapred se radujući što ću konačno moći da bacim tu prokletu knjigu. Dobio sam osmicu. Pao mi je kamen sa srca.
Međutim, na ispitu se desilo nešto zanimljivo. Pre mene je polagao jedan momak. Znao je odlično, bukvalno je izdeklamovao celu knjigu, sa razumevanjem. Šta je tu čudno? Momak boluje od cerebralne paralize. Sedeo je u kolicima i jedva razumnim govorom položio. To za njega nije bio običan ispit, kao za ostale studente. Bio je to životni test. Bolesni momak je naučio knjigu, dao sve od sebe i ponosno napustio učionicu, uz pomoć majke, koja je gurala kolica.
Tih nekoliko stotina strana su njemu predstavljale veći problem nego meni. Samo što sam ja to doživljavao kao teret, a on kao zadovoljstvo. Meni je to bio ''još jedan naporan ispit, još jedno bubanje'', a njemu šansa da bude deo sveta. Da bude akademski građanin. On marljivo uči, odličan je student, dolazi na sva predavanja. Čak i na ona jutarnja, koja su svima ostalima Božija kazna. Na tim predavanjima on je nasmejan i koncentrisan, dok mi ostali zevamo i vadimo krmeljke iz očiju. 
Relaksirajući se od obaveza, odlazim u teretanu. Tamo nailazim na sledeću priču. Ulazi visoki dečko od dvadeset i nešto godina, u pratnji oca. Presvlači se i počinje da  vežba. Diže odličnu težinu. Još se nije izdefinisao, ali je na dobrom putu. Otac mu dodaje tegove i vodi ga od jedne do druge sprave. Dečko je slep.
Taj hendikep ga nije omeo da dolazi svakodnevno u teretanu i mukotrpno vežba, ne bi li izgledao odlično, iako nikada neće ni videti plodove svoga rada. Neće se diviti sebi u ogledalu. 
Dok se ja vučem ka teretani kao da idem na streljanje, on je već tamo, vredno radi. 
Kao i slepi dečko, mamak sa cerebralnom nikada neće raditi posao za koji se školuje. Sati provedeni uz knjigu neće mu doneti posao, jer ga, budimo iskreni, niko neće zaposliti. Ali on će imati diplomu. Preći će granicu mogućeg.
Sve one stvari koje mi shvatamo olako i ne predstavljaju nam nikakvo uživanje, nekome su smisao života. I dok se mi, zdravi i pravi, izvlačimo i nalazimo opravdanja, hendikepirani su već odradili pola posla. Zato što su oni sposobniji od svih nas zajedno. Taj hendikep ih je ojačao onoliko koliko je nas naše zdravlje unazadilo. Ušuškani u odličnim životima, pokretni, dobrog zdravlja, postali smo pravi invalidi.

уторак, 28. април 2015.

Šta to ubija zavidne ljude?


Ovo je priča o dva najbolja prijatelja - Peri i Žiki. Oni su već godinama bliski, zajedno provode vreme i, kako su godine došle, savetuju jedan drugog, pozajmljuju novac i okupljaju se porodično na rođendanima i slavama. Iskreno - Žika prezire Peru. Ljubomoran je na njega. Želi mu bolnu smrt, dok mu se smeška i tapše ga po ramenu.
Krenimo malo ranije, od njihovih školskih dana. Pera je uvek imao više sreće sa devojkama, zbog privlačnijeg fizičkog izgleda. Ni Žiki nije manjkala ljubav, ali uvek se osećao bedno u njegovoj senci. Iako su svi znali da Žika ima više šarma, Pera je bio dežurni šmeker.
kako su godine prolazile, Pera je ranije našao posao, počeo da zarađuje. Osamostalio se i počeo da gradi život. Žikini roditelji su ga oduvek voleli kao sina. I Žika se obrazovao, tražio posao. Međutim, postoji jedan problem. Žika je voleo alkohol više od radnog mesta. Radne navike mu nisu bile jača strana. Dok je Pera radio kao konobar tokom studentskih dana, Žika je posećivao žurke i čeličio svoj karakter uz vinjak. Naravno da nije mogao na posao mamuran. Naravno da mu je smetalo kada Pera od svog novca izvede devojku na piće, a on mora da čeka roditelje da se smiluju za neku crkavicu. I taj samozadovoljni Perin osmeh. Njegovo samopouzdanje je na Žiku delovalo kao nož koji uranja u utrobu. 
Menjajući devojke, Pera se izveštio u komunikaciji sa ljudima. Mogao je da zatraži šta je hteo i uvek bi dobio. Mnogi su želeli da budu u njegovom prisustvu. Pera je, sa druge strane, bio dobar sa lokalnim dilerima i ortacima ispred dragstora.
Nakon završetka studija Pera je, zahvaljujući angažovanosti u studentskim organizacijama, odličnim ocenama i kontaktima koje je ostvarivao godinama, odmah našao posao. Odlična plata, lepa kancelarija. Žika je bio na birou. Njegov najbolji prijatelj mu je ponudio posao u svojoj firmi, lično se založivši za njega. Žika se nećkao, ali je ipak prihvatio. Najgori deo posla je bila Perina pozicija. Zar on da mu bude šef? Đubre bedno! Pa šta ako mu je obezbedio posao? On može takvih sto poslova da nađe. Na kraju je i dao otkaz i oženio lokalnu besposličarku iz naselja. Žive kod njegovih roditelja, spavaju u kuhinji. Pera mu je bio kum na venčanju, naravno. Ubrzo su dobili i decu, lepu i živahnu. Nažalost, slinavu i nevaspitanu, jer je snajka bila okupirana serijama i kafenisanjem, a Žika trežnjenjem.
Pera je oženio običnu devojku, ne mnogo našminkanu i doteranu, sa malim grudima, ali radnim mestom. Lepo je zarađivala i u kući je uvek imalo ručka i kolača. Deca su im, takođe, bila vaspitana i ambiciozna. Uvek su se javljala starijim osobama, na vreme završavala domaće zadatke i činila svoje roditelje ponosnim.
Žika je Perinoj deci kupovao lepe poklone, laskao njegovoj ženi, išao sa njim na pecanje, ali mu nikada nije oprostio uspeh. Najgori dan u Žikinom životu je bio kada je Pera kupio Audija. Poželeo je da njegov najbolji prijatelj pogine u tom istom Audiju, ili barem da ostane doživotni invalid. 
Još gore je bilo kada se Pera preselio u veću kuću. U Žikinoj glavi, ta kuća je gorela do temelja, sa sve Perinom lepo vaspitanom decom unutra.
Ono što Žika nikada nije znao je to da je Pera uvek bio svestan Žikine ljubomore. Znao je šta njegov najbolji drug misli o njemu, njegovom životu i uspehu. Upravo zbog toga je i bio dobar prema njemu, iz saželjenja. Kada bi mu uzvratio, ili ga uvredio, spustio bi se na njegov nivo, a to je upravo ono što je Žika i želeo. 
Nikada mu nije pružio to zadovoljstvo. Uvek je bio prijatan prema njemu, redovno ga častio kada kupi novi automobil, ili stan i svojom srećom izjedao Žiku, onako kako crvi izjedaju trulo meso.
Peri će uvek biti dobro, jer se ni sa kim ne upoređuje, nikome ne zavidi, nikoga ne prezire. Živi svoj život i bori se za svoju ženu i decu. Žika će svaki njegov korak pratiti i analizirati. I nikada neće biti zadovoljan. I nikada neće biti srećan. Ali, to je samo Žika. Takve ljude pakost pojede i niko ne obraća pažnju na njih. 

недеља, 05. април 2015.

Amza i Rospija u srećnom braku


I muškarce zlostavljaju. Samo što je to češće psihička tortura. O onoj fizičkoj se ćuti, jer ni jedan ''frajer'' neće priznati da ga žena tuče.  Što je najgore, oni uživaju u tome. To ih ispunjava, jer se osećaju poželjno kada pored sebe imaju diktatorski nastrojenu ludaču.

Sve počinje u srednjoj školi, kada pubertetlija uđe u prvu uzbiljnu vezu, izgubi nevinost i umisli kako je najveći šmeker na svetu, jer je Maja iz trećeg pet obratila pažnju na njega. Zanimljivo je da dečaci svoje devojke nazivaju ''ženama''. 
-Doći ću kasnije u grad, moram prvo sa ženom da se vidim.
Slatko, simpatično... Dete, ne lupetaj!
Kasnije, kada prva ozbiljna veza pukne, dečak poželi da obeležava teritoriju, da udara recke. Taj Kazanova sindrom vremenom prođe, mada neki dečaci zauvek ostaju dečaci. Njima nije bitno kakva je devojka, da li liči na ljudsko biće... Nee, još jedna recka više. Drugovi će pričati kako je Brat veliki švaler, a on će se smeškati i govoriti ''Nije to ništa'', a u sebi će vrištati od sreće. Dečaci ne shvataju da o tebi govori i koje si devojke odbio, a ne samo koje si oberučke prihvatio, samo zato što su pokazale interesovanje za tebe.
Kasnije, dečak raste i razvija se (uglavnom samo fizički), završava fakultet, nađe posao, počne da se kući... A onda na scenu dolazi Njeno Kraljevsko veličanstvo - The Rospija.
Vešto ga zavodi koristeći se proverenim starim taktikama - ne daje mu. Njega to privlači još više, doživljava je kao čestitu i moralnu devojku (što u većini slučajeva ne mora da znači, poštenije su one koje se ne foliraju i ne glume lažne kaluđerice) i gubi glavu za njom. Rospy zna šta treba da radi. Sprijatelji se sa njegovim drugovima, kasnije ga odvoji od istih, ali indirektnim ispiranjem mozga. Nikada ne kaže otvoreno ružno o njegovim drugovima, već mu ubacuje crv sumnje, tako da ispadne kako je sve to njegova ideja. O drugaricama da ne govorim. Sa njima ne sme ni u mislima da priča! 
Kada ga odvoji od drugova, pripoji ga svom društvu. Ubacuje ga u svoju sektu. Izlaze zajedno u grad, ona igra sa drugaricama, dok on glumi džentlmena. 
Vremenom ga zavodi seksualnim umećem. U početku se pravi nevešta i obavezno mu kaže kako joj je drugi, eventualno treći (kada već ne može da slaže da joj je prvi, priroda je zeznula). Malo po malo, crna udovica je isplela svoju mrežu.
On je ponosan, on je srećan. Oseća se uspešno jer ima ženu koja ga voli. Nije mu bitno što mu se pola grada smeje i što mu je dostojanstvo na nivou pihtija koje su stajale tri dana na radijatoru. 
Kasnije dolazi trudnoća. O namernoj trudnoći neću da pričam, previše je izlizana tema. Zatim ide svadba. Mlada je i dalje vesela, slatka i mila. Svekrvu obožava. Piju kafu nedeljom po podne i razmenjuju recepte za turšiju.
A onda... Dolazi dete. Tada Rospy baca masku i više se ne ustručava. Njegove roditelje slobodno zove pogrdnim imenima, otvoreno mu brani da izlazi sa prijateljima, prebacuje mu za svaku sitnicu i igra igru ''Da nisam srela tebe, ja bih sada bila... Treba da mi budeš zahvalan!''
On je nezadovoljan,a njegovo samopoštovanje se smanjuje proporcionalno rastu njegovog stomaka. Seksa više nema, osim kada bude trebalo da se napravi drugo dete.
Amza nema nameru da je ostavi, jer mu je otvoreno zapretila da će mu oduzeti decu, bude li mu tako nešto palo na pamet. A računa i da je bolje za decu da gledaju nesrećne roditelje kako jedu jedno drugome unutrašnje organe, nego da budu ''deca razvedenih roditelja''.
I tako Amza i Rospija žive srećno i zadovoljno do kraja života, dok ih smrt konačno ne rastavi. 

петак, 03. април 2015.

Smrtnici na instagramu


Endi Vorhol je izjavio kako ce u budućnosti svako imati petnaest minuta slave. Kao da je predvideo društvene mreže i razvoj interneta. Danas se postaje slavan za dva minuta, s tim što ta slava isto toliko i traje. Veliki udeo u gubljenju anonimnosti ima instagram. Iako nemam profil na toj društvenoj mreži, fascinira me psihologija instagrama.



Gledajući svoje omiljene modele, glumce, pevače, jedan običan smrtnik je poželeo da bude poput njih. Pošto ne može da se bavi njihovim poslom i dostigne njihove rezultate, smrtnik može samo da se slika. Bukvalno! Mobilnim telefonom će napraviti legendarni selfi i krenuti u avanturu obrade. U nekom od programa će staviti sijaset filtera, ispeglati lice, ukloniti bubuljice, potamneti kosu i tako perfektnu fotografiju izbaciti među ljude. Da li tada prestaje da bude smrtnik? Da li je bliži svojoj omiljenoj zvezdi? Da li će uspeti za trenutak da bude deo savršenstva? Neće. Neće nikada.
Razlog za to je što će i sledećeg jutra gledati fotografije svojih idola i patiti što nije na njihovom mestu. Još ako zvezda izbaci sliku sa jahte, ili u novom Bentliju... Ipak, siroti mali smrtnici ne shvataju da su i javne ličnosti najobičnije osobe od krvi i mesa i da izgledaju skroz ljudski kada ih niko ne vidi. Izbrišite photoshop obrade, filtere, efekte, skinite profesionalnu šminku i dobićete čoveka, najobičnijeg čoveka. Najčešce se sa takvim čovekom niko ne poistovećuje, nikome nije uzor, jer ne izgleda savršeno. On postaje idol onda kada ga profesionalci dovedu do savršenstva, koje ne postoji.
I tako, dok se savršenstvo smeška sa crvenog tepiha, smrtnik broji kilograme, gleda u svoj opušteni stomak, karijes na šestici i istražuje programe za obradu fotografija.
Medutim, tu leži jedan veliki problem. Niko ne može i u stvarnom životu izgledati kao na fotografiji. Koje će filtere staviti kada ide do prodavnice? Koju će photoshop tehniku primeniti na svom salu kada ide na sastanak?
I tako u želji za divljenjem i kratkoročnom  slavom, smrtnik ne shvata da živi u svetu internet kriminala, gde se sve što izbaciš može upotrebiti protiv tebe. Privatnosti više nema. Oni malo upućeniji znaju da vlasti i obaveštajne službe mogu ući u trag svakoj stranici koju otvorite, pročitati svaku poruku koju napišete. Ipak, ljudi imaju potrebu da označavaju mesta na kojima su trenutno, da zapišavaju teritoriju. To je taj idealan život koji živimo na društvenim mrežama. Lepi smo, nasmejani, sedimo u kaficu, pijemo koktele. Baš je super dim, baš se dobro provodim...
I još jedan trend koji se niko ne zaobilazi - slikanje hrane. Najvažnije je izbaciti na instagram šta si jeo i pio, pod uslovom da je lepo dekorisano. To mi je malo vulgarno, u rangu izbacivanja snimka unutrašnjih organa. Koga brigaaaa? Pogotovo zato što niko nikada neće izbaciti pravu sliku. Gde su tu đuveč, pasulj, musaka? Nee, jedu se samo kanapei i piju se samo frapei.
I tako mali smrtnik izbaci sliku, pa broji lajkove, čeka komentare. Možda mu tih sat vremena koliko nova slika bude interesantna znače nešto u životu. Možda...

уторак, 10. март 2015.

Priručnik za medije: Kako manipulisati glupim narodom


Mi ljudi mislimo da smo najpametniji, svoju inteligenciju nikada ne dovodimo u pitanje i smatramo da smo uvek u pravu. To nam daje za pravo da osuđujemo druge i olako donosimo mišljenje o bilo čemu što nema veze sa nama.
Toliko pametni  i bogom dani, nismo svesni koliko smo predmet manipulacije medija i moćnih pojedinaca. Većinu stavova smo usvojili preko medija, kriterijume formirali pod uticajem sredine i na kraju tvrdimo da smo samostalni u donošenju odluka.
Da li je crno zaista crno? Postoji li bela boja, ili sve ima svojih pedeset nijansi?
Mediji to odlično znaju i iskorišćavaju. Ljudima su neophodni skandali, tragedije i nastranosti kako bi se barem na minut odvojili od svojih beživotnih života. Aktere skandala će najglasnije osuditi, ali će i dalje pratiti razvitak njihove javne sramote. 
Kako ne bi mislili na sopstvene probleme i neuspehe, bave se privatnim životima javnih ličnosti, broje njihove ljubavnike, noćne izlaske i životne padove. kada su političari u pitanju, narod se više interesuje za njihova vozila, kvadraturu stana, novu ljubavnicu i kafanu u kojoj ručaju, nego za postignuća. Da li mediji izveštavaju o usvajanjima novih zakona, ekonomskoj situaciji i merama koje političari preduzimaju? Ponekad, ali primat odnosi njihov privatni život. 
Usred malverzacija sa privatnim preduzećima, mediji izveštavaju o golim fotografijama poznate stralete. Umesto da se bave ignorisanjem poreza Željka Mitrovića, kao i njegovim finansijama (neisplaćivanjem radnika) , mediji bruje o smrti njegove ljubavnice. Mnogi se pitaju ko je nova supruga Aleksandra Vučića, kao i batinjanjem njegovog brata, zanemarujući podatke da je taj isti brat vlasnik brojnih offshore kompanija. 
Ko je odgovoran za to? Mediji, kojima je isključivo bitna zarada, pa svoju profesiju svode na najstariji zanat? Moćnici, političari i tajkuni, koji spinuju informacije i (posredstvom kapitala) plasiraju trivijalne informacije i tračeve, ne bi li odvukli pažnju od relevantnih stvari? Možda su krivci građani? Tražeći jeftinu zabavu, ne zamaraju svoje glave informacijama važnijim od komšijskog ogovaranja? 
Produkcija Prinčevi Patroni iz Niša je u saradnji sa portalom Studnel sprovela odličnu akciju pod nazivom ''Da li verujete u sve što Vam se servira?'' Izveštavali su o novom filmu ove produkcijske kuće koristeći se dobrim starim sredstvima medijske manipulacije. U naslovu su obavezno koristili reči SKANDALOZNO, ŠOKANTNO i film o kome priča cela Srbija. Zar to nije dovoljno da prosečan građanin zagrize mamac? Sve što je šokantno i skandalozno je traženo i čitano. Iako vest sama po sebi nema ni traga bilo čemu skandaloznom, naslov je dovoljan da se plen uhvati i pruži čitanost ili gledanost. Jedan čovek je samo jedan broj više u tiražu i rejtingu, tako da nije bitno kako će ta vest uticati na potrošače. Mediji se ne bave ljudima, već brojevima. 
A ljudi k'o ljudi, dajte im hleba i igara i biće srećni. Izveštavajte ih o starletama, ljubavnicama, vilama sa bazenima i  novim vozilima i moći ćete nesmetano da im namećete svoje ideje i vladate njima, jer oni toga neće ni biti svesni.

недеља, 01. март 2015.

Šta će ti obrazovanje, budalo?


Nedavno sam pročitao status na facebook-u: ''Kažeš imaš fakultetsku diplomu? Super, nego, pošto ti ovaj kupus?'' Nisam znao da li da povratim na tastaturu ili blokiram osobu koja je to napisala. Prodavati kupus na pijaci nije ružan posao i ne znam čemu omalovažavanje. Čak i ako sa fakultetskom diplomom neko prodaje dotični kupus, barem će znati bolje da sabere, oduzme, ili izmeri od onih koji su zadnji put pisali domaći zadatak u petom razredu osnovne.


Ljude ne delim na obrazovane i neobrazovane, ali (iskreno) više volim da se nađem u društvu obrazovanih. Ju, sram me bilo! Možda to zvuči uštogljeno i nekorektno, ali je mnogo lakše komunicirati sa takvima. Zašto? Za početak, ne moraš uprošćavati svoj rečnik i izbegavati sve komplikovane reči, trudeći se da osiromašiš govor do nivoa deteta u obdaništu, ne bi li te sagovornik razumeo. Osim toga, tema za razgovor je mnogo više, kao i sadržina tog razgovora. Osim ogovaranja komšiluka i rodbine, komentarisanja najnovije zvezde Granda i prepričavanja skorašnjeg pijanstva, postoji pregršt tema za diskusiju. 
Sa druge strane, maniri i ponašanje obrazovanih osoba se dosta razlikuju od ostalih. Ne znam da li zvučim kao snob, ali iskreno - ZABOLE ME (Obrazovane osobe ne kažu ''zabole me'' na glas). Ne bih voleo da ručam sa nekim ko srče supu, podriguje, češa noge, duva mi dim u lice i ogovara Milku iz druge ulice i prepričava mi s kim je sve spavala Nataša Bekvalac. Možda je to i do kućnog vaspitanja, ali ima velike veze i sa obrazovanjem. Ukoliko se krećeš u krugovima gde se diskutuje o kulturi, umetnosti, sportu, politici, ekonomiji (Bože, koliko tema za razgovor...), sigurno nećeš razmišljati o komšinicinim prljavim sudovima. 
Obrazovane osobe takođe koriste sve padeže, pravilno raspoređuju akcente i svesne su da je u 21. veku nepristojno pričati kao tvoja baba dok je kopala kukuruz.
Međutim, usled silnih ispita, kolokvijuma, seminarskih radova, litara kafe i šlihtanja profesorima, često se pitam šta mi je sve ovo trebalo. Čemu obrazovanje? Šta ja konkretno imam od toga. Evo par primera:
1. Kada ti stigne nalog za plaćanje kazne koju si već platio, možda će ti slučajno pasti na pamet da prvo proveriš zakonik, pa tek onda otrčiš da platiš jednu istu stvar sto puta, misleći ''Bolje ja to da platim, za svaki slučaj''.
2. Možda ćeš znati svoja prava i obaveze i nećeš biti lutka na naduvavanje, koju koristi ko kako stigne.
3. Bićeš uzor drugima i znaćeš da je tvoja odgovornost kao roditelja da daš deci dobar primer. Ne želim da moja deca misle kako je normalno imati platu od dvadeset hiljada i kako nije bitno to što ti poslodavac ne uplaćuje penziono i socijalno.
4. Nećeš se osećati neprijatno u društvu ljudi koji diskutuju o politici u Srbiji, a ti samo znaš da opsuješ Vučića (ne znajući ni čime se on bavi).
5. Naći ćeš način da sprovedeš svoje ideje i značeš da si ipak samo običan čovek. Samo glupi ljudi naglašavaju koliko su pametni. 
6. Nećeš nasedati na medijsku manipulaciju i znaćeš da je ilegalno emigriranje Albanaca preko Srbije samo dobro režirana predstava i (možda) će ti pasti na pamet da niko ne emigrira preko dana, glavnim putevima, dajući izjavu za medije. 
6. Ima još mnogo razloga, ali suština je ista.
Narvno, kad kažem obrazovani ljudi, mislim na one što uče, ali i čitaju knjige, informišu se o aktuelnim temama, kreću se u krugovima ambicioznih ljudi, prate sport, kulturu i umetnost (Ne, ne mislim samo na Pinkove zvezde i Farmu) i znaju da to nije sve, da ima mnogo više od toga. Ljude koji završavaju fakultet, a nepismeni su, needukovani i nemaju osnovne manire stavljam u istu kategoriju kao one koji izbacuju statuse o kupusu. 

I na kraju, da se vratimo na poentu priče. Nije sramota prodavati kupus na pijaci, imati diplomu i čitati knjigu. Sramota je biti ograničen.