јун 2017

недеља, 25. јун 2017.

Muškarci se nikada nisu plašili jakih žena


Sedim sa devojkom koja se izdaje za jaku, sposobnu ženu. Ona svakom muškarcu odbrusi i postavi ga na svoje mesto. Priznaje mi da joj fali ljubav. Kaže, htela bi da ima nekog svog, ali se muškarci plaše da joj priđu. Dolazimo do te famozne rečenice Muškarci se plaše jakih žena.
Izneću nekoliko primera, na osnovu kojih mislim da je ovu rečenicu izmislila žena koja je i nakon pedesete ostala sama i , očigledno nezadovoljna time, morala je da nađe opravdanje.
Prvo, muškarci se ne plaše jakih žena. Osobe koje imaju muške genitalije, a plaše se nekoga, naročito jakih žena, nisu muškarci. Navedite mi jedan razlog zašto bi se plašili? Ostvarenog muškarca niko ne ugrožava. Kada je svestan svog uspeha, njega tuđi uspeh ne plaši. Svi ostali ne treba ni da dolaze u razmatranje.



A sada jedna velika istina koja se krije iza ove čuvene rečenice. Jeste li spremni? 

Muškarci se ne plaše jakih žena, samo ne žele da imaju ništa sa drskim i odbojnim ženama. 

A ova dva pojma se, nažalost, često mešaju.
Poznajem uspešne i ostvarene devojke koje su potpuno prijatne za razgovor. Dozvoljavaju svima da im priđu i često same započinju razgovor. Uvek su nasmejane. Svesne su svoje jačine i nemaju potrebu da se bilo kome dokazuju. Ukoliko im ne prija neki momak, ljubazno će mu se zahvaliti. Ipak, ostaviće dobar utisak. Neće glumatati nadrkane šefice.
Takvih žena se niko ne plaši i nikome nisu odbojne. Istinski jake žene su srećne i kad su same, ne treba im niko da ih upotpuni, a često su u srećnim vezama. Nađu nekog podjednako jakog i uživaju, bez dokazivanja i nadmetanja.
Kakve su žene koje tvrde da se muškarci plaše wonder woman? To su, obično, one krhke i emotivne, koje se kriju iza maske kučke.
Uvek znaju sve i spremne su u milisekundi da pronađu hiljadu kontraargumenata kako bi ti dokazale da su u pravu.



Imaju stalnu potrebu za nadmetanjem i priznavanjem. Često se deklarišu kao feministkinje, a potajno vape za muškarcem. Kada uđu u vezu, manje su od makovog zrna. Lome se i trude oko muškarca, kako ga ne bi izgubile. Ako ga i izgube, to je zato što se muškarci plaše jakih žena.
U gradu su na nivou. Sede pravo, piju svoje piće i imaju leden pogled. Kada im priđe muškarac, više će se baviti argumentima i odgovorima kojima bi ga bolje poklopila, nego flertom. Pošto poto žele da mu dokažu da ih neće tako lako odvući u krevet i da se oko njih muškarac mora boriti. Naglasiće kako su uspešne i samostalne i kako im ne treba muško da bi bile srećne. Zašto onda kad se napiju, otvaraju svoje srce?

Ne osuđujem ih, samo mi ih je žao. Dođe mi da ih pomazim posle te rečenice i kažem:

Ne brini, pilence, naći će se i za tebe neko. Samo spusti malo masku, pokaži svetu da si i ti čovek od krvi i mesa. Ako moraš dominirati na poslu (što mi je potpuno opravdano i u redu), ne moraš i u kući. Opusti se, radi ono što ti se iskreno radi, a ne ono što si pročitala u Cosmopolitan-u. 

четвртак, 22. јун 2017.

Ko štedi za crne dane, bele i ne vidi


Pre neki dan sam pročitao status na društvenim mrežama Ko štedi za crne dane, bele i ne vidi. Čista istina. To me je nateralo da se još više udubim u tu temu i shvatim koliko belih dana propuštamo. Čuvamo one dobre cipele za neke svečanosti, kao da svakoga dana idemo na po jednu svadbu i krštenje, ne otvaramo novi sokovnik, nego cedimo limun ručno, dok nam ne otpadnu ruke, uvijamo daljinski u celofan, kao budale... Zašto? Da bi nam duže trajalo?
Kada sam kupio novi lap top, jednom sam ga uključio na bateriju, a potom odlučio da ga uključujem isključivo na struju, kako bih sačuvao bateriju. Majstor za kompijutere mi je zbunjeno rekao To je sve potrošna roba. Za šta je čuvaš? Ionako će taj lap top da ti crkne za tri-četiri godine, a baterija i pre toga...

Zašto bih se mučio i gledao gde se nalazi utičnica, razvlačio kabl po prostoriji?
Ja sam od onih koji nose po kući majice koje se čuvaju za svečane prilike. Dok pijem kafu, ispolivam se ceo po novoj majici. I, zamislite, ne umrem posle toga. Samo je potopim odmah u vodu i fleka se skine. I ništa strašno.

Život postaje mnogo lakši kada se ne vezujete za stvari i predmete. Sve oko nas je potrošna roba. Na kraju krajeva, i ljudi su potrošna roba.
Ne štedim novac, ne štedim emocije, kao ni reči. Potrošiću zadnjih hiljadu dinara na grickalice i kafu, brbljajući sa prijateljima sto na sat. Na kraju ću umoran i bez prebijene pare, otići na spavanje. Možda sam mogao tih hiljadu dinara da ubacim u kasicu prasicu, ali sam odabrao da kupim nešto mnogo bolje – uspomene.



Poznajem ljude koji su ceo život radili, štedeli, odricali se svega i na kraju umrli. Bukvalno! Štediš za neke dane koje i ne dočekaš.
Ne kažem da treba biti raspikuća i trošiti više nego što zaradiš, ali dok vi štedite i grčite se, život protutnji pored vas poput brzog voza.
Još jedna činjenica. Ukoliko štedite za crne dane, vi ih i očekujete, da ne kažem prizivate. Oni koji štede par meseci pred krsnu slavu, štede, jer znaju da će slava brzo doći i da će morati da kupe hranu za goste. Tako je i sa ovim štedišama. Štede za crne dane i oni na kraju i dođu, jer znaju da ih štediša očekuje, da ne kažem priziva.



I još jedna činjenica. Toliko mi je bedno kada vidim da se neko presabira po novčaniku. Naravno, i ja to radim svakoga dana, ali sm, kad nema ljudi. Najgora scena mi je bila kada sam video mladi par u kafiću. Ona pije piće, on plaća račun. Nakon toga, on vadi novac iz novčanika, prebrojava i računa koliko mu je još ostalo. Zatim izjavljuje ******, kako pare brzo idu. Gde mi odoše pare,ccc? Ova mučenica nastavlja da pije piće, verovatno se preslišavajući da li je isključila bojler.


Obucite novu košulju, cipele... Izvadite poslednji dinar iz novčanika i izađite među ljude. Potrošite ih, kao da će vam sutra stići još milion, bez kajanja. Barem jednom u životu živite, umesto da preživljavate. Videćete, dugo posle toga ćete se sećati tog dana.

недеља, 04. јун 2017.

Roditelji samoubijaju svoju decu


Opet čitam u novinama kako je još jedan tinejdžer izvršio samoubistvo. Zašto me takve vesti sve manje pogađaju? Zato što se objavljuju skoro svaki dan. Postalo je očekivano.
Koji su uzroci? Vršnjačko nasilje, neuzvraćena ljubav, loše ocene, sekta, nisko samopouzdanje... Ne bih nikoga da osuđujem, ali mislim da roditelji imaju ključnu ulogu u svim tim samoubistvima.
Ne posvećuju svojoj deci dovoljno pažnje. Znam da moraju raditi, kako bi prehranili porodicu i kako su veoma umorni kada se vrate s posla, ali i roditeljstvo je neka vrsta posla, i to sa konstantnim radnim vremenom.


Previše dopuštaju da ih stvarni život i kolotečina udalje od dece. Nebitno je što se nalaze fizički u istoj prostoriji, ako roditelj gleda TV ili drema, dok je dete za tabletom.
Kada dođe do ovakve krajnje situacije, sve postaje nevažno. A to se moglo sprečiti.

Roditelji odbijaju da razgovaraju sa decom o pojedinim temama. Sramota ih je, ili su jednostavno umorni. Nema ničega lošeg u razgovoru sa svojom decom o seksu, drogama, kontracepciji, vezama, pa i davanju ponekog saveta. Vaše dete će imati seks u svakom slučaju, samo je pitanje da li ćete vi razviti iskren odnos, da vam poveruje kada mu objasnite zašto je zaštita bitna.

Uz očeve balkance i majke umorne domaćice, deci nema ko da objasni da ne mora davati šakom i kapom kako bi je drugi primetili, ili da nije normalno dilovati travu iza škole, kako bi se kupio novi mobilni, po uzoru na klinca čiji su roditelji poznati hirurzi.
Ako roditelj ne objasni detetu neke stvari, ko će? Mediji? Oni ionako iskrivljuju informacije, u cilju promovisanja određenog trenda i isključive materijalne koristi. Vršnjaci? Kako kad i oni ne znaju?
Oca je sramota, majku je ubilo kuvanje, pranje i usisavanje i dete završi pod zemljom.
Mnogi roditelji se teše kako niihovo dete mnoge stvari ne bi uradilo. Znam da je roditeljska ljubav bezuslovna, ali ničije dete nije Sveti Petar.  Zašto bi bilo nemoguće da vaša ćerka igra oko šipke? To što je izašla iz kuće u rolci i farmerkama, ne znači da joj tange nisu u torbi. Da ste izgradili odnos poverenja, ne bi imala potrebu da se time bavi, a i da se bavi, rekla bi vam.



Znam da ne mogu roditelji skroz biti upoznati sa životom svoje dece i činjenica je da društvo ima veliki uticaj, ali smatram da su roditelji ti koji detetu usađuju samopoštovanje i samopouzdanje. To se formira od prvog dana života. Mrzi ih da mu objasne zašto nešto ne sme da radi, pa ga jednostavno istuku. Mrzi ih da slušaju blebletanje svog deteta, pa ga ućutkaju. Ne govore mu dovoljno često koliko je lepo, pametno i koliko vredi. Ako malom detetu to ne kažete, ono neće znati da li vredi. Ako ne kažete detetu, neće znati ni kad odraste. E takvi ljudi probaju drogu, takvi ljudi nemaju samopouzdanje, takvi ljudi se ubijaju. Oni koje roditelji nisu naučili da vole život i pre svega sebe i isključivo sebe. Oni koje roditelji nisu naučili da nijedna uvreda društva ili pritisak sredine ne mogu da poljuljaju njihovu sreću.




Svako za sebe misli da je idealan roditelj. Obezbedili ste svojoj deci patike, ranac, ekskurziju, mobilni... Kupili ste suvo meso za doručak, boraniju za ručak. A šta je u glavi vašeg deteta? Ne znate. Bitno je da će otići u školu u novim patikama.