јул 2016

недеља, 24. јул 2016.

Ubiti pticu bolesnicu


U zadnje vreme, dok čitam vesti, shvatam koliko je ljudska vrsta kompletno poludela. Svakoga dana novi masakr, muž ubio ženu, novo silovanje, otmica, pljačka... Mislim da smo oguglali na crnu hroniku. Vest o ubistvu pevačice više nikome nije zanimljiva. Iako je zločin na nivou holivudskog trilera, narod je željan nove senzacije, većeg zločina. Potrebna je tema za razgovor sa kolegama i komšijama.
Pre nekoliko dana, gladan narod se na kratko nahranio vešću da je muškarac iz Zaječara silovao i ubio trogodišnju devojčicu.
Svi smo ga osudili, pozvali na uvođenje smrtne kazne, coktali i zgražavali se.
Glavni problem je što niko ne shvata da je taj čovek teško bolestan. Samo teško oboleo mozak može tako nešto uraditi. Dakle, potrebna mu je pomoć, a ne osuda. Ne možemo izjednačiti umno poremećenog čoveka i hladnokrvnog ubicu.

Problem je što se u Srbiji mentalne bolesti ne shvataju ozbiljno. Niko ne razume probleme depresivne osobe dok ista ne izvrši samoubistvo. Niko ne pruža pomoć psihopati dok ne uzme pušku i poubija slučajne prolaznike. Kasnije se psihopata pošalje u zatvor, pedofil u zatvor, a depresivna osoba u grob.
Najlakše je osuditi posledice nečijih dela, a najteže uvideti uzroke.
Niko se ne rađa kao pedofil. Zašto? Zato što svaki zdrav (neću reći normalan, jer je nenormalno deliti ljude na normalne i nenormalne) čovek želi da se poigra sa detetom, prošeta ga, pomazi, a ne da ga siluje. To može poželeti samo bolestan čovek.
Zašto se ljudi oboleli od raka šalju u bolnice, a ljudi oboleli od mentalnih bolesti u zatvor? Zato što mentalno bolesni ljudi mogu nauditi drugima, a fiziološki bolesni ne. Ipak, i jednima i drugima je potrebna pomoć, na vreme.
Komšije posmatraju kako roditelji tuku dete, čuju vrištanje iz kuće suseda, ali ne zovu pomoć. Ne žele da se mešaju. To dete kasnije odrasta u nesigurnog adolescenta koga vršnjaci maltretiraju, jer tinejdžeri vole da maltretiraju nesigurne vršnjake. Zatim, izrasta u odraslog čoveka. Ipak, na tom razvojnom putu punom trauma i zlostavljanja, njegov um se razboli.
Zdravi ljudi osuđuju bolesne...
Pre neki dan je pored mene na klupici sedela žena koja je, očigleno, teško mentalno bolesna. Mislim da ima dvostruku ličnost, jer menja glas i konstantno se svađa sama sa sobom. Jeziv muški glas psuje veoma glasno, dok mu se tanušni ženski glas suprostavlja. Za nju svi znaju u mom gradu, poznata je. Svi se sklanjaju kada je vide na ulici. Niko joj ne pruža pomoć, koja joj je preko potrebna.
Možda je baš ta žena budući ubica. Tada će je svi osuditi, a sada je ignorišu.

Verovatno ovako pišem jer i dalje nisam roditelj. Jednoga dana, kada budem imao svoju decu, možda ću i ja pozivati na ubistvo pedofila. Nadam se samo da neću svoju decu naučiti da osuđuju bolesne i izbegavaju ih, jer ne bih voleo da baš oni doprinesu razvijanju nekog novog pedofila, psihopate ili depresivca.  

субота, 09. јул 2016.

O čoveku koji ne ume da prašta


Dogode se stvari koje te promene iz korena. Neplanirano. U jednom trenutku si okružen gomilom ljudi,  a u drugom njih više nema. Oni koji su bili sastavni deo tvog života, pili kafu s tobom, slušali tvoje ispovesti, poveravali ti tajne, postanu neko kome se samo javiš na ulici.
Godine, osim bora, donose iskustvo. Naučene lekcije, koje su te povređivale, kasnije postanu opomena. Kad si mlad imaš uverenja, koja se kasnije menjaju.

Okružiš se ljudima. Neke ti je život poslao, a neke si sam birao. Odlučiš da im veruješ. Kao i svako ljudsko biće, oni pogreše. Želeći da budeš čovek, oprostiš im. To nikako ne znači da im zaboraviš.
Ti isti ljudi naprave još jednu grešku, a zatim i drugu. Ti im i dalje praštaš iz dva razloga. Prvi, nadaš se da će se promeniti. Drugi, ne želiš da opterećuješ bliske ljude. Želiš da se osećaju prijatno uz tebe, bez pridika i popovanja.
Vremenom ih navikneš na situaciju u kojoj oni rade šta hoće, ne vodeći računa o svojim delima, a ti im konstantno opraštaš.
Na kraju dođe do sitnice, potpuno beznačajne gluposti, koja prelije vodu u tvojoj punoj čaši. Okreneš im leđa i odeš. Bez ružnih reči, bez objašnjenja. Samo nestaneš iz njihovog života.
Prođe neko vreme, ti ljudi se sete tebe. Sete se uspomena i zajedničkih trenutaka. Sete se tvojih priča i tvog osmeha. Pokušaju da dođu do tebe, da ti se izvine, da se vrate na staro. Ti ih više ne vidiš.
Pokušavajući da promeniš druge, promeniš se ti sam.
Možda oni u međuvremenu postanu bolje osobe, uvide gde su pogrešili i, možda, bi ovoga puta bili bolji prema tebi, ali... Ti više nisi ista osoba.
Shvatiš da su bili deo tvoga života, bilo ti je lepo sa njima, naučili su te mnogo čemu, ali u sadašnjem trenutku ne vidiš sebe pored njih.
Često shvatamo zdravo za gotovo ono što imamo pored sebe. Ne shvatamo da to možemo izgubiti jednoga dana. Ne shvatamo da ta osoba sa kojom se podrazumeva da ćemo danas piti kafu sutra može biti samo poznanik.
Taj poznanik bi možda i oprostio, ali gorko iskustvo mu je oduzelo moć opraštanja.

Vremenom ostanu samo uspomene, koje na kraju izblede. Okružimo se novim ljudima, novim svakodnevicama, a sve pre toga kao da je bilo u prošlom životu.