јануар 2016

субота, 30. јануар 2016.

Zato što smo jednaki, zato ste i same


Svi govore o ravnopravnosti među polovima. To je, osim homoseksualaca, Islamske države i plate premijera države, postala omiljena tabu tema. Slažem se sa većinom žena oko njihovih prava. Smatram da sve polove treba tretirati jednako. Dati svima jednake plate i ne smatrati da je žena nekvalifikovani radnik, samo zato što će jednog dana otići na porodiljsko bolovanje. Istina je da će time poslodavac biti na gubitku, plaćaće doprinose nekome ko mu ne donosi zaradu, ali to je jedini način da se produži vrsta, a samim tim i radna snaga.

Međutim, smatram da su žene u većoj meri te koje diskriminišu same sebe. Iako sam muškarac, imam dovoljan broj bivših devojaka, sestara i drugarica, da mogu zaključiti kako finkcioniše ženski mozak.
One se ne takmiče sa muškarcima, već međusobno. To je ono što ih koči. Dok se dve menadžerke takmiče koja je uspešnija, treći menadžer (muškarac) je uradio posao i postao direktor. On se kasnije fokusirao na porast profita, dok je njegova koleginica direktorka više vodila računa o tome da li je nova radnica pumpala usta, ili su prirodna. I zašto sve kolege gledaju u njenu zadnicu, kad on ima lepšu?
Naravno, nisu sve žene takve. Onim drugim, poput Meril Strip u ''Đavo nosi Pradu'' skidam kapu. To se zovu liderke.
Privatno, postavlja se pitanje Šta žene žele? Jasno je kao dan, žele da se osećaju sigurno, bezbedno uz svog muškarca. On se potrudi da se one osećaju sigurno, pruži im sve što požele i onda postaje – previše mekan. Šmokljan.
Dakle, treba im pružiti sve i tretirati ih kao princezu, ali moramo imati meru, kako im ne bismo dosadili.
Nedavno sam jednoj drugarici rekao ''Vi žene ste počele nenamerno da hvatate muškarce na foru Budi džentlmen''.
''Veruj mi, ništa tu nije nenamerno,'' odgovorila mi je.
Žele da budu hladne, da se femkaju, kako bi zadržale vašu pažnju, a onda se iznenade kada ih više ne pozovete.
Pridržaćete im kaput, otvoriti vrata, privući stolicu... Onda će tražiti da im dodate pikslu i sipate šećer u čaj. A onda će reći drugarici '' Dosadan je, radi sve što mu kažem. Meni treba pravo muško''.
Drugi slučaj, zvani sastanak. Pozovete je da izađete i dobijete odgovor ''Pa... ne znam...''
Na takav odgovor, možete samo poslati ''Ok'', jer nemate nameru da ubeđujete nekoga, osim ako niste druga godina srednje škole i mnogo vam se sviđa Milica iz drugog pet.
Šta se onda dešava? Opet grešite. Trebalo je da se borite za nju. Trebalo je da je naterate da izađe sa vama. Ona je svesna da je poželjna  i da samo jaka žena može biti uz jakog muškarca. Ne zadovoljava se malim stvarima i ne želi da spusti svoje kriterijume.
A šta je sa muškarcima? Da li muškarci imaju pravo da razmišljaju tako. Da li imaju pravo da kažu ''Želim odlučnu, jaku devojku, sa kojom ću imati iskren odnos, bez femkanja i taktiziranja''? Ako te pozovem na piće, očekujem da mi kažeš Da ili Ne. Ukoliko mi kažeš Ne, neću te više zvati. Kao i ti, ni ja ne želim da se zadovoljavam malim stvarima.

Slažem se da muškarac treba osvajati ženu. Smatram da je treba osvajati svakoga dana, iznova. Ali, ko je rekao da žena ne treba osvajati muškarca? U želji da dokažu svetu kako su samostalne i nezavisne, postale su usamljene. Niko ne voli santu leda.

субота, 16. јануар 2016.

Novinari kleče


Nedavni incident sa, nadam se bivšim, ministrom Gašićem i novinarkom Zlatijom Labović pokrenuo je razularenu masu. Narod se pobunio, a sa njima i neki novinari. Organizovani su protesti pod nazivom ''Novinari ne kleče''. I ne treba da kleče! Ne bi smeli. Kao diplomirani novinar, ako sam nešto naučio na fakultetu, to je da je novinarstvo poštena profesija, veoma važna za javnost. Ne bi se nazivala ''Sedma sila'', da nije tako.

Ipak, novinari kleče. Svakodnevno. Zbog takvih novinara, ova profesija je degradirana. Pogotovo od kada se novinarom naziva osoba koja je nakon srednje ekonomske, počela da piše za neki tabloid, ne znajući ni kompoziciju vesti, a kamoli pravopis, ili novinarsku etiku. Takve osobe se ne libe da kao naslov stave ''Poznata pevačica pokazala mačkicu'' ili da na naslovnoj strani postave fotografiju tragično nasradale žrtve udesa.
Još jedan novinar koji kleči je Dragan Vučićević. Verujem da on kleči svakodnevno, zapisujući instrukcije i smernice za dalje delovanje. Svaki novinar koji je stranački opredeljen i radi u interesu jedne strane, šireći negativnu propagandu protiv druge strane, kleči. To, zapravo, nisu novinari, već prostitutke.
Novinari su postali gori od svake starlete, izjednačivši svoj moral sa najokorelijim političarem.
Oni kleče kada treba da prime mito, kada treba da objave dezinformacije i naškode onom licu koje ih ne plaća, kada imaju ekskluzivu i jure da je objave, nebitno da li krše etička i moralna pravila.
Zašto novinari kleče? Zato što su prinuđeni da kleknu, ne bi li im se konačno isplatila plata, koja kasni osam meseci. Ne bi li konačno podigli svojih dvadeset hiljada, kako bi pokrili minus na računu, platili ratu za kredit i isplatili ček koji ide tog meseca.
Novinari kleče i kada ih urednik, koji je hiljadu puta gori od njih, pritiska za vest, ucenjuje i vrši mobing nad njima.
Plemenita profesija je pretvorena u prostakluk. Televizija ''Pink'' najavljuje specijalnu emisiju o ucenama novinara. Izneće se poverljiva dokumenta koja dokazuju kako su novinari ucenjivali političare i tajkune. Odlična ideja, narod treba da bude upoznat sa novinarskim prljavim poslovima. Međutim, da li je ta ista televizija izveštavala o ucenjivanju novinara, o pretnjama tih istih političara i tajkuna? Možda će to uraditi u budućnosti, ali onda kada im za to neko plati, kada stigne direktiva.

Svi klečimo, svakodnevno. Oni retki imaju hrabrost da ustanu i pobune se. To su ljudi koji pišu istoriju, jer male crve brzo zaborave, ili ih pominju kao negativan primer. Kleknuće jedan novinar, za njim i drugi, ali treći će ustati, a onda će druga strana klečati.

уторак, 12. јануар 2016.

Gubitnike vole svi


Jin je oduvek imala izražen stav. Hodajući visoko podignute glave, odavala je utisak gorde i arogantne osobe. Sa druge strane, Jan je odavala utisak skromne, povučene devojke. Nikada se nije isticala po svaku cenu, uvek govoreći za sebe da je previše naivna i da je svako može povrediti.
Pobedonosno hodajući ulicom, Jin je delovala kao uspešna osoba, ostvarena na svim poljima, ali uvek nedostupna za druge. Nije preterano pokazivala emocije, uvek u žurbi, čeličnog samopouzdanja.
Jan se trudila da se svima dopadne. Često je ponižavala sebe u javnosti, govoreći kako nije preterano pametna, igrajući na kartu smerne i patrijarhalne devojke.

Sa jedne strane Jin – ostvarena kučka, a sa druge Jan – stidljiva konzervativka.
Godine su prošle, košije su pomogle Jan da nađe posao. U međuvremenu su je finansijski pomagali, kupovali joj poklone, vodili na putovanja. Uvek iz sažaljenja. Ta stidljiva devojka je umela lako da probudi sažaljenje. Udala se za bogatog ,starijeg muškarca i dobila dvoje dece. Sada živi u kući od petstotina kvadrata, nosi brendiranu garderobu i svakog meseca obilazi drugi kontinent.
Jin je takođe uspešna, samo što je svoj put morala krčiti bez tuđe pomoći. Nikada se nije zamerila drugima, ali je zbog svog stava često nailazila na nipodaštavanje okoline. Uvek su govorili ''Njoj je lako, on je puna para, namerno joj neću pomoći''. Previše ponosna da bi tražila pomoć od drugih, išla je težim putem.
Jan nikada nije imala prijatelje. Nekolicinu njih je izdala u mladosti, pravdajući se da nije namerno. Kolegama je zarivala nož u leđa kako bi napredovala, pravdajući se da ne zna o čemu se radi. U svakoj priči je ona bila žrtva. I niko nikada ne bi posumnjao da je jadna, naivna Jan manipulator, spreman na izdaju  kako bi ostvario svoje želje. Nikada nikome nije u lice rekla svoje mišljenje i zbog toga su je voleli. Zato što su mislili da ih poštuje, da ih voli. Zapravo, ona nikoga nije volela.
Jin je imala šačicu probranih prijatelja. Govorilo se da nije društvena, a zapravo nije htela da gubi vreme na pogrešne osobe. Ljudima je smetala njena iskrenost. Ipak, uvek je pomagala svakome kome je pomoć bila potrebna. Ko se približio čeličnoj lejdi, video je iskrenu osobu, sposobnu da voli, koja je morala da očvrsne i postane tvrdokožac, kako bi opstala u ovom svetu.
Za Tomasa se uvek govorilo da je gad. Skupa garderoba, brzi automobili, zgodne devojke i britak jezik. Neko ko živi svoj život i ne gleda druge.
''On je đubre,''govorili su. ''Ološ!''
Oboleo je od raka želuca. Metastaza ga je usmrtila posle osam meseci. Na sahrani je bilo mnoštvo ljudi. Neki su došli kako bi se uverili da je mrtav, a neki zbog besplatne hrane i pića. Ipak, svi su se složili u jednom – da je bio divan čovek.

''Jadan Tomas,'' govorili su. ''Baš mi ga je žao, bio je divan čovek''. 

четвртак, 07. јануар 2016.

Čuo sam da je srećan


Dan je bio vedar, ali je u njegovoj glavi bilo tmurno. Ustaće, opraće zube, doručkovaće i to je to. Nakon toga će gledati TV, možda će prošetati do obližnjeg parka i gledati smešne klipove na internetu. On nema posao, on nema novac. Njegovi prijatelj isu poput njega. Žale se na sistem i zavise od roditelja. Osećaju se onemogućeno, kao da im je neko oduzeo mogućnost za uspeh. On ima dvadeset i pet godina i oseća se staro. Kada je bio mlađi, mislio je da će u tim godinama imati posao, svoj krov nad glavom, dobru platu i ozbiljnu vezu. Mislio je da će biti zreo čovek. Zašto se onda ne oseća tako?

Ugasio je TV, ispraznio pikslu i otišao do reke. Zašto ništa nije onako kako je zamišljao? Ko je kriv za to? Da li su ga roditelji onesposobili svojim vaspitanjem? Možda prijatelji utiču loše na njega? Kada su devojke postale tako površne?
Gledao je u sivi kamen u vodi. Iako je voda išla relativno brzo, kamen se nije pomerao. Stajao je u mestu. Takav je i ON. Svojski se trudi da ostane tamo gde jeste, plašeći se promena. Sve je radio onako kako se očekivalo od njega. Bio je odličan đak, dobar student Prava, kao što su svi očekivali od njega, nasmejan drug i prijatan komšija. Kada je diplomirao, svi su od njega tražili da se zaposli, da nađe devojku. Međutim, nešto ga je kočilo. I dalje nije mogao naći posao. Davao je sve od sebe, ali nije mogao naći dobru ponudu. Tako je bilo i sa devojkama. U moru riba, nailazio je samo na mulj.
Sedeći na blatnjavoj plaži zabačene reke, bacajući prljavu cigaretu u bistru vodu, shvatio je. Njegov život je jedna ogromna neispisana knjiga. On je pisac. Najbolje od svega je taj osećaj slobode. Shvatio je da je slobodan da kreira svoj život onako kako on hoće. Može biti bilo ko, može se baviti čime god poželi, može eksperimentisati.
Odlučio je. Krenuće na kurs španskog, oduvek je hteo da nauči taj jezik, iako mu ni engleski nije išao od ruke. Prestaće da se javlja nekim ljudima koji mu ne prijaju. Neće se svađati sa njima, jednostavno će pustiti vreme da ih odnese iz njegovog života. Ići će u pozorište. Svakoga dana je prolazio pored te zgrade, ali mu nikada nije palo na pamet da uđe unutra. Počeće da trenira tekvondo. Svi će mu se smejati na treningu i mrzeće ga da ustane iz kreveta i ode na trening, ali ipak će izdržati. Započeće razgovor sa konobaricom iz lokalnog kafića, pred kojom uvek pocrveni. Prodaće stari bicikl i od tog novca uraditi pirsing na obrvi, koji su mu roditelji uvek branili, a on očajnički hteo. Konkurisaće za master studije u Norveškoj. Pitaće vlasnika obližnjeg kioska da počne raditi kod njega. Plata je mala, ali je bolja od trenutne koju ima – nepostojeće.

Prošlo je nekoliko godina. Čuo sam da je ON srećan. Završio je master u Norveškoj, trenutno živi u Barseloni. Kažu da često putuje po svetu. Praktikuje jogu, ima novu devojku i izgleda potpuno čudno. Govori nekoliko svetskih jezika, a u slobodno vreme se bavi grnčarijom. Ima crni pojas iz karatea. Čuo sam da je srećan.