2017

четвртак, 09. новембар 2017.

Da su trebli da te jašu, rodio bi se kao magarac, a ne čovek


Nesebično ćete se dati nekome ko će vam na kraju uvaliti šipak. Ne mislim samo na partnere, već generalno na ljude. Jednostavno, to je vaša dijagnoza. Javlja se pitanje: Da li vas to čini srećnima? Ako ste hiljadu puta zažalili zbog toga i bili povređeni, onda je odgovor NE. Postoji i terapija, jednostavno prestanite.
Ne volim one izgovore, tipa Ja sam takav kakav sam, ne mogu da se menjam. Naravno da možete. Sve je podložno promenama, a naročito ljudi. Samo je potrebna volja i motivacija. Ako vas tuđi bezobrazluk ne motiviše, onda može sopstvena sreća.


Ja uvek imam dva lica. Jedno je za one koji me vole i poštuju, a drugo za one koji me povrede. Pre svega, poštovanje mi je daleko bitnije od ljubavi. Hvala bogu, imam ljude koji će me voleti i vole me već dvadeset i kusur godina. Poštovanje je nešto što ne pada sa neba, već se zaslužuje. A neće se dobiti stavom Radi mi šta hoćeš, kod mene je sve dozovoljeno. Pa niste vi Crveni krst, aman.
U početku, kada mi neko postane drag, oseti moju pozitivnu energiju. Uvek sam tu i trudim se da budem dostupan. Zbog prijatelja i devojke se mogu žrtvovati koliko god je potrebno, ali... Uvek je potrebno dobijati isto onoliko koliko daješ. Čim primetim da dobijam manje parče kolača, a ja dajem celu tortu, sa sve višnjom na šlagu, počinjem da se hladim, dok ne postanem poput Rumenka tek izvađenog iz frižidera sa sladoledima.
To je moj univerzalni recept. Nekada zavidim sebičnim ljudima, ali onda shvatim koje je to zlatno pravilo poštovanja i samopoštovanja.

Prema ljudima se uvek ophodite onako kako se oni ophode prema vama i nikada im nemojte dozvoliti da se ponašaju onako kako vi to ne želite.

To je cela filozofija, kraj priče. Gde onda grešimo? Neko nam postane drag, pa mu dozvolimo da nas jaše. Uvek smo tu za prijatelja koji često ima preča posla nego da se nađe nama u nevolji, trpimo ludosti partnera koji samo gleda svoju sreću i svoje potrebe, na poslu radimo i ono što nije naš posao, kako bi se sve obavilo na vreme, dok drugi hvataju krivine.
Znam da će neki ljudi opet reći Ja sam takav i šta da radim. Takve ljude smatram nisko inteligentnim. Ukoliko radiš ono što je štetno za tebe, za nekoga koga boli svaki organ za tebe, onda si glup. Nisi dobar čovek, već budala.



Kod mene su ljudi uvek na kastingu. 

-Dobar dan! 
-Dobar dan! 
-Izvolite smestite se. 
-Hvala lepo. 
-Izvolite vodu, sok, kafu, sve što poželite. 
-Hvala, baš ste ljubazni. 
-Izvolite savet, pomoć i podršku. 
-Hvala još jednom. 
-Šta imate da nam pokažete? 
-Nema trenutno ništa, jer mene interesuje samo šta ćete vi meni pokazati. 
-Sledeći!

Posle tog Sledeći, oni Prethodni uvek žele da se vrate, ali ti lepo napraviš delete, pa još i isprazniš Recycle Bin i, sve i da hoćeš, ne možeš vratiti kandidate koji su otpali.

Život ide previše brzo, kao na traci u fabrici i ti jednostavno nemaš vremena za skupljanje neispravne robe.

четвртак, 20. јул 2017.

Moj život u Njujorku: Da li sam ostvarila Američki san?


Nišlijka Mina Bojić odlučila je da svoju sreću potraži u Njujorku. Preko Work & Travel programa je odlučila da poseti Ameriku, u koju se kasnije zaljubila i odlučila da tamo i ostane. Trenutno gradi svoj život u Velikoj jabuci, a za nas potpuno iskreno otvara dušu i govori o mitovima i realnosti života u ovom kosmopolitskom gradu.



  Zašto baš Njujork?

-Njujork je nezaobilazna destinacija kada je u pitanju Amerika. Ili ce ljudi da ga posete kao turiaticku destinaciju ili ce da okusaju srecu i oprobaji zivot u Velikoj jabuci. Najteze je snaci se negde gde ne poznajete nikoga. Mozda je to jedan od razloga sto smo moj momak i ja izabrali Njujork. Pored prijatelja imali smo jedno drugo sto je jako bitno jer je tesko kada sam moras da se suocavas sa promenama i novim pocecima.

  Da li te je grad odmah prihvatio ili si morala da se izboriš za svoje mesto pod suncem?

- Tesko je da te bilo koji grad tek tako prihvati. To je proces u kome moras da naucis da se snalazis, radis, zivis i u isto vreme uzivas. Ja sam imala srece da upoznam prave ljude koji su mi pomogli na tom putu. Njujork je grad gde milioni ljudi traze svoje mesto pod suncem, od prosjaka na ulici do biznismena i milionera, grad mogucnosti za one koji su hrabri i uporni.



 Kako si se odvažila da odeš iz Srbije i okušaš sreću u Americi?

-Nije bilo lako doneti takvu odluku. Kao i mnogi mladi ljudi iz Srbije i ja sam razmisljala o odlasku iz zemlje. Ukazala mi se prilika da kao student posetim Ameriku i da tamo radim par meseci. Kada jednom osetite drugaciji nacin zivota i shvatite kakve sve mogucnosti imate zelite da iskoristite sve sto vam se pruza. Svaki pocetak je tezak a jos tezi ako ste hiljadama kilometara udaljeni od porodice i prijatelja. Kako vreme prolazi shvatis da za bolje sutra i za visi cilj moras da se zrtvujes i nadas se da ce jednog dana sve to da bude vredno tvoje zrtve.

  Kako si otišla u Ameriku?

- U Ameriku sam dosla kao student. Work and travel program omogucava da svaki student dodje i radi u Americi preko leta. Zanimljivo je iskusiti taj zivot makar na par meseci. Mnogi ipak odluce da ostanu i malo duze. Pa sam tako i ja resila da ipak produzim svoj boravak u Americi.

      Koja je razlika između Njujorčana i Srba?

- Njujork je grad u kome zive ljudi iz svih krajeva sveta, razlicite nacionalnosti, vere i rase. Njujorcani su tolerantni i strpljivi uprkos brzom i ludom nacinu zivota. U njima se tesko moze prepoznati netrpeljivost prema drugima. Nekada deluju sebicno i samozivo ali u sustini svako 'gleda svoja posla' i brine se za svoj zivot. Zbog toga svako moze da bude sta pozeli i da veruje u sta hoce i bice prihvacen od strane drustva.



       Čime se baviš?

- Radim u kompaniji koja se bavi proizvodnjom i distribucijom kozmetickih proizvoda. Posao je zanimljiv i zahteva interakciju sa klijentima sto mi omogucava da upoznam i pricam sa razlicitim ljudima sirom sveta.

      Opiši mi jedan tvoj radni dan

-            -Kao i svaki radni dan i moj pocinje spremanjem kod kuce, ako stignem doruckujem mada retko se desi da ustanem na vreme. Uglavnom trcim do podzemne i ulicem u voz prepun ljudi koji negde zure. Nakon krace voznje stizem na posao i obavezna jutarnja kafa je sa mnom. Jutro je uvek sporo i svi su uspavani. Ubrzo se atmosfera poboljsava i prijatno je raditi u okruzenju ljudi koji zrace pozitivmom energijom. Pauza za rucak traje oko pola sata i tada svi njujorcani zele da nadju svoje mesto za stolom i na miru jedu. Posle pauze vreme brzo prodje i vreme je da se krene kuci. Gladna i umorna jedva cekam da stignem kuci ali onda se desi da je voz otkazan zbog kise a taksista nigde nema ili kasni i ne zna se kada ce doci. Nije uvek sve tako jednostavno ali je zanimljivo i jedinstveno iskustvo.



       Koje osobine i navike si stekla u Njujorku?

- Postala sam tolerantnija i imam drugacije poglede na svet. Kroz upoznavanje drugih ljudi promenila sam misljenje o nekim stvarima. Shvatila sam pravo znacenje termina 'otvorenog uma' i posmatranja sveta van njegovih granica.

       Koliko si se promenila nakon odlaska?

- Mislim da sam promenila svoje svakodnevme navike i nacin zivota. To je prva stvar koja se promeni jer jednostavno morate da se navikavate na drugaciji nacin zivota. Najveca promena je definitivno povecanje odgovornosti i samostalnosti. Kada znate da je sve u vasim rukama i zavisi od vas u jednu ruku je zastrasujuce ali i izazov koji vas gura da nastavite dalje.



      Prednosti i mane života u Velikoj jabuci?

    -Njujork je grad u kome zive ljudi iz svih krajeva sveta, razlicite nacionalnosti, vere i rase. Njujorcani su tolerantni i strpljivi uprkos brzom i ludom nacinu zivota. U njima se tesko moze prepoznati netrpeljivost prema drugima. Nekada deluju sebicno i samozivo ali u sustini svako 'gleda svoja posla' i brine se za svoj zivot. Zbog toga svako moze da bude sta pozeli i da veruje u sta hoce i bice prihvacen od strane drustva.

       Koja iluzija o ovom gradu ti je najpre srušena?

- Vrlo cesto sam cula da se ljudi zaljube u Njujork i da su ocarani gradom. Moj utisak nije bio takav kada sam prvi put dosla u Njujork. Nista me nije ocaralo toliko i nateralo da se zaljubim u ovaj grad. Mozda sa turisticke strane ovaj grad ima neku magiju. Meni je trebalo par meseci da osetim neku vrstu vezanosti za grad i za mesta koja cesto posecujem.


       
Da li si zadovoljna svojim životom u Njujorku?

- Za sada jesam, ali to jos uvek nije ono cemu tezim. Za dobar zivot ovde treba vam dosta strpljenja, rada i odricanja da bi postigli nesto. Vazno je da imate mogucnosti za tako nesto i ako ste uporni i vredni uspecete.
    
  Razmišljaš li ponekad da se vratiš u Srbiju?

- Trenutno ne razmisljam o tome. Volela bih da se ovde ostvarim na nekim poljima i da iskusam svoju srecu u Americi, mozda se u buducnosti predomislim. Ne zelim mnogo da planiram u napred, stvari teku svojim tokom i ja radim ono sto mislim da je najbolje u odredjenom trenutku.

      Šta ti nedostaje iz Srbije (osim porodice i prijatelja)?

- Na prvom mestu su porodica i prijatelji. Osim toga mozda malo domace kuhinje, mada se trudim da je improvizujem ovde i dobro mi ide. Ponekad mi fali taj osecaj mira i spokoja koji pruza dom.



   Tvoj omiljeni kutak u Njujorku?

- Zavisi od raspolozenja, ili je to Central park gde mogu da se opustim i uzivam u prirodi ili je bilo koji bar gde mogu da uzivam u dobrim koktelima.

  Imaš li neke savete za sve one koji žele da žive u Njujorku?

      - Savet je da se pre dolaska dobro raspitaju o zivotu u ovom gradu i da ako se odluce za takav korak budu spremi da prihvate drugaciji nacin zivota i da nadju nacin da mu se prilagode. Budite otvoreni da prihvatite druge ljude takve kakvi su, tek tada mozete da upoznate grad u pravom smislu.

среда, 05. јул 2017.

Mi muškarci i naše služavke


Pitate se zašto muškarci u braku doživljavaju supruge kao služavke? Zato što su ih (nas) to majke naučile. Prosečan srpski muškarac živi sa roditeljima do ženidbe. Majka mu pere veš, sređuje sobu, kuva ručak... On i ne vidi kada se rade svi ti kućni poslovi, samo zna da je garderoba uvek čista, kao i kuća.
Gledaju majku kako ide za ocem i skuplja njegovu garderobu, nosi mu gaće kada ide da se tušira i skuplja njegove čarape po dnevnoj sobi.
Majka je, kao i svaka Srpkinja, naučila da bude služavka. Često kaže Nemoj ti, sine, ja ću. Ona je mama godine, jer kuva ujutru sinu kafu, dok on leči mamurluk od juče, pravi mu gibanicu za doručak i sipa mu jogurt. Dok on doručkuje, ona mu provetrava sobu koja smrdi na prljave čarape, rakiju i marihuanu.



Kada sam ja postao svestan svoje razmaženosti? Onda kada sam počeo da radim i ostao sam u kući.
Došao sam kući s posla i video tepih koji treba usisati, policu za televizor gde treba obrisati prašinu, prljav veš, prljave sudove i pitao se šta ću jesti. Morao sam da napravim ručak, jer nije baš zdravo jesti sendviče ili pomfrit svakoga dana. Kada sam onako umoran uzeo tiganj, shvatio sam da nemam meso u kući. Dakle, morao sam da odem u prodavnicu. Alternativa je bila da jedem suv hleb.
Kada sam konačno, onako umoran, kupio meso, krompir, supu iz kesice, povrće i ostale namirnice, konačno sam napravio ručak. Nakon toga su niotkuda iznikli prljavi sudovi. Tek tada sam shvatio blagoslov 21. veka u vidu mašina za veš i sudove. Krenuo sam da operem veš, ali sam shvatio da nemam omekšivač. Ponovo odlazak u prodavnicu... Kada sam sve to završio, seo sam da popijem kafu. Polio sam se kafom i pohitao da uzmem novu majicu, koje nije bilo. Setio sam se... Majice su na žici za sušenje... već nedelju dana.



Vremenom su prijatelji počeli da mi pomažu oko kućnih poslova, tako da ih posle kafe i soka čeka usisavanje ili prostiranje veša.
Šta sam tada shvatio? Da ženama nije lako. One rade, isto kao i muškarci, dođu kući mrtve umorne i onda rade sve ovo što sam sada naveo. A kada završe sa tim, treba se posvetiti deci, uraditi domaći sa njima, izvesti ih napolje. Kasnije se treba posvetiti i mužu, jer se on naspavao i sada mu treba akcija.
Ipak, drago mi je što čistim, perem i kuvam ručak. Svi ostali nisu muškarci, nego debili. Kraj priče.


Posmatram ženu na igralištu. Čuva svoju decu dok se igraju. Znam ko je i gde radi. Došla je oko četiri s posla, postavila da se ruča i izvela decu. Kada se vrati kući, uradiće sa njima domaći i srediti kuću. Sama je s decom. Pitam poznanika gde joj  muž. Kaže mi Kod kuće, spava, došao je malopre s posla, pa je umoran.

недеља, 25. јун 2017.

Muškarci se nikada nisu plašili jakih žena


Sedim sa devojkom koja se izdaje za jaku, sposobnu ženu. Ona svakom muškarcu odbrusi i postavi ga na svoje mesto. Priznaje mi da joj fali ljubav. Kaže, htela bi da ima nekog svog, ali se muškarci plaše da joj priđu. Dolazimo do te famozne rečenice Muškarci se plaše jakih žena.
Izneću nekoliko primera, na osnovu kojih mislim da je ovu rečenicu izmislila žena koja je i nakon pedesete ostala sama i , očigledno nezadovoljna time, morala je da nađe opravdanje.
Prvo, muškarci se ne plaše jakih žena. Osobe koje imaju muške genitalije, a plaše se nekoga, naročito jakih žena, nisu muškarci. Navedite mi jedan razlog zašto bi se plašili? Ostvarenog muškarca niko ne ugrožava. Kada je svestan svog uspeha, njega tuđi uspeh ne plaši. Svi ostali ne treba ni da dolaze u razmatranje.



A sada jedna velika istina koja se krije iza ove čuvene rečenice. Jeste li spremni? 

Muškarci se ne plaše jakih žena, samo ne žele da imaju ništa sa drskim i odbojnim ženama. 

A ova dva pojma se, nažalost, često mešaju.
Poznajem uspešne i ostvarene devojke koje su potpuno prijatne za razgovor. Dozvoljavaju svima da im priđu i često same započinju razgovor. Uvek su nasmejane. Svesne su svoje jačine i nemaju potrebu da se bilo kome dokazuju. Ukoliko im ne prija neki momak, ljubazno će mu se zahvaliti. Ipak, ostaviće dobar utisak. Neće glumatati nadrkane šefice.
Takvih žena se niko ne plaši i nikome nisu odbojne. Istinski jake žene su srećne i kad su same, ne treba im niko da ih upotpuni, a često su u srećnim vezama. Nađu nekog podjednako jakog i uživaju, bez dokazivanja i nadmetanja.
Kakve su žene koje tvrde da se muškarci plaše wonder woman? To su, obično, one krhke i emotivne, koje se kriju iza maske kučke.
Uvek znaju sve i spremne su u milisekundi da pronađu hiljadu kontraargumenata kako bi ti dokazale da su u pravu.



Imaju stalnu potrebu za nadmetanjem i priznavanjem. Često se deklarišu kao feministkinje, a potajno vape za muškarcem. Kada uđu u vezu, manje su od makovog zrna. Lome se i trude oko muškarca, kako ga ne bi izgubile. Ako ga i izgube, to je zato što se muškarci plaše jakih žena.
U gradu su na nivou. Sede pravo, piju svoje piće i imaju leden pogled. Kada im priđe muškarac, više će se baviti argumentima i odgovorima kojima bi ga bolje poklopila, nego flertom. Pošto poto žele da mu dokažu da ih neće tako lako odvući u krevet i da se oko njih muškarac mora boriti. Naglasiće kako su uspešne i samostalne i kako im ne treba muško da bi bile srećne. Zašto onda kad se napiju, otvaraju svoje srce?

Ne osuđujem ih, samo mi ih je žao. Dođe mi da ih pomazim posle te rečenice i kažem:

Ne brini, pilence, naći će se i za tebe neko. Samo spusti malo masku, pokaži svetu da si i ti čovek od krvi i mesa. Ako moraš dominirati na poslu (što mi je potpuno opravdano i u redu), ne moraš i u kući. Opusti se, radi ono što ti se iskreno radi, a ne ono što si pročitala u Cosmopolitan-u. 

четвртак, 22. јун 2017.

Ko štedi za crne dane, bele i ne vidi


Pre neki dan sam pročitao status na društvenim mrežama Ko štedi za crne dane, bele i ne vidi. Čista istina. To me je nateralo da se još više udubim u tu temu i shvatim koliko belih dana propuštamo. Čuvamo one dobre cipele za neke svečanosti, kao da svakoga dana idemo na po jednu svadbu i krštenje, ne otvaramo novi sokovnik, nego cedimo limun ručno, dok nam ne otpadnu ruke, uvijamo daljinski u celofan, kao budale... Zašto? Da bi nam duže trajalo?
Kada sam kupio novi lap top, jednom sam ga uključio na bateriju, a potom odlučio da ga uključujem isključivo na struju, kako bih sačuvao bateriju. Majstor za kompijutere mi je zbunjeno rekao To je sve potrošna roba. Za šta je čuvaš? Ionako će taj lap top da ti crkne za tri-četiri godine, a baterija i pre toga...

Zašto bih se mučio i gledao gde se nalazi utičnica, razvlačio kabl po prostoriji?
Ja sam od onih koji nose po kući majice koje se čuvaju za svečane prilike. Dok pijem kafu, ispolivam se ceo po novoj majici. I, zamislite, ne umrem posle toga. Samo je potopim odmah u vodu i fleka se skine. I ništa strašno.

Život postaje mnogo lakši kada se ne vezujete za stvari i predmete. Sve oko nas je potrošna roba. Na kraju krajeva, i ljudi su potrošna roba.
Ne štedim novac, ne štedim emocije, kao ni reči. Potrošiću zadnjih hiljadu dinara na grickalice i kafu, brbljajući sa prijateljima sto na sat. Na kraju ću umoran i bez prebijene pare, otići na spavanje. Možda sam mogao tih hiljadu dinara da ubacim u kasicu prasicu, ali sam odabrao da kupim nešto mnogo bolje – uspomene.



Poznajem ljude koji su ceo život radili, štedeli, odricali se svega i na kraju umrli. Bukvalno! Štediš za neke dane koje i ne dočekaš.
Ne kažem da treba biti raspikuća i trošiti više nego što zaradiš, ali dok vi štedite i grčite se, život protutnji pored vas poput brzog voza.
Još jedna činjenica. Ukoliko štedite za crne dane, vi ih i očekujete, da ne kažem prizivate. Oni koji štede par meseci pred krsnu slavu, štede, jer znaju da će slava brzo doći i da će morati da kupe hranu za goste. Tako je i sa ovim štedišama. Štede za crne dane i oni na kraju i dođu, jer znaju da ih štediša očekuje, da ne kažem priziva.



I još jedna činjenica. Toliko mi je bedno kada vidim da se neko presabira po novčaniku. Naravno, i ja to radim svakoga dana, ali sm, kad nema ljudi. Najgora scena mi je bila kada sam video mladi par u kafiću. Ona pije piće, on plaća račun. Nakon toga, on vadi novac iz novčanika, prebrojava i računa koliko mu je još ostalo. Zatim izjavljuje ******, kako pare brzo idu. Gde mi odoše pare,ccc? Ova mučenica nastavlja da pije piće, verovatno se preslišavajući da li je isključila bojler.


Obucite novu košulju, cipele... Izvadite poslednji dinar iz novčanika i izađite među ljude. Potrošite ih, kao da će vam sutra stići još milion, bez kajanja. Barem jednom u životu živite, umesto da preživljavate. Videćete, dugo posle toga ćete se sećati tog dana.

недеља, 04. јун 2017.

Roditelji samoubijaju svoju decu


Opet čitam u novinama kako je još jedan tinejdžer izvršio samoubistvo. Zašto me takve vesti sve manje pogađaju? Zato što se objavljuju skoro svaki dan. Postalo je očekivano.
Koji su uzroci? Vršnjačko nasilje, neuzvraćena ljubav, loše ocene, sekta, nisko samopouzdanje... Ne bih nikoga da osuđujem, ali mislim da roditelji imaju ključnu ulogu u svim tim samoubistvima.
Ne posvećuju svojoj deci dovoljno pažnje. Znam da moraju raditi, kako bi prehranili porodicu i kako su veoma umorni kada se vrate s posla, ali i roditeljstvo je neka vrsta posla, i to sa konstantnim radnim vremenom.


Previše dopuštaju da ih stvarni život i kolotečina udalje od dece. Nebitno je što se nalaze fizički u istoj prostoriji, ako roditelj gleda TV ili drema, dok je dete za tabletom.
Kada dođe do ovakve krajnje situacije, sve postaje nevažno. A to se moglo sprečiti.

Roditelji odbijaju da razgovaraju sa decom o pojedinim temama. Sramota ih je, ili su jednostavno umorni. Nema ničega lošeg u razgovoru sa svojom decom o seksu, drogama, kontracepciji, vezama, pa i davanju ponekog saveta. Vaše dete će imati seks u svakom slučaju, samo je pitanje da li ćete vi razviti iskren odnos, da vam poveruje kada mu objasnite zašto je zaštita bitna.

Uz očeve balkance i majke umorne domaćice, deci nema ko da objasni da ne mora davati šakom i kapom kako bi je drugi primetili, ili da nije normalno dilovati travu iza škole, kako bi se kupio novi mobilni, po uzoru na klinca čiji su roditelji poznati hirurzi.
Ako roditelj ne objasni detetu neke stvari, ko će? Mediji? Oni ionako iskrivljuju informacije, u cilju promovisanja određenog trenda i isključive materijalne koristi. Vršnjaci? Kako kad i oni ne znaju?
Oca je sramota, majku je ubilo kuvanje, pranje i usisavanje i dete završi pod zemljom.
Mnogi roditelji se teše kako niihovo dete mnoge stvari ne bi uradilo. Znam da je roditeljska ljubav bezuslovna, ali ničije dete nije Sveti Petar.  Zašto bi bilo nemoguće da vaša ćerka igra oko šipke? To što je izašla iz kuće u rolci i farmerkama, ne znači da joj tange nisu u torbi. Da ste izgradili odnos poverenja, ne bi imala potrebu da se time bavi, a i da se bavi, rekla bi vam.



Znam da ne mogu roditelji skroz biti upoznati sa životom svoje dece i činjenica je da društvo ima veliki uticaj, ali smatram da su roditelji ti koji detetu usađuju samopoštovanje i samopouzdanje. To se formira od prvog dana života. Mrzi ih da mu objasne zašto nešto ne sme da radi, pa ga jednostavno istuku. Mrzi ih da slušaju blebletanje svog deteta, pa ga ućutkaju. Ne govore mu dovoljno često koliko je lepo, pametno i koliko vredi. Ako malom detetu to ne kažete, ono neće znati da li vredi. Ako ne kažete detetu, neće znati ni kad odraste. E takvi ljudi probaju drogu, takvi ljudi nemaju samopouzdanje, takvi ljudi se ubijaju. Oni koje roditelji nisu naučili da vole život i pre svega sebe i isključivo sebe. Oni koje roditelji nisu naučili da nijedna uvreda društva ili pritisak sredine ne mogu da poljuljaju njihovu sreću.




Svako za sebe misli da je idealan roditelj. Obezbedili ste svojoj deci patike, ranac, ekskurziju, mobilni... Kupili ste suvo meso za doručak, boraniju za ručak. A šta je u glavi vašeg deteta? Ne znate. Bitno je da će otići u školu u novim patikama. 

недеља, 21. мај 2017.

Očajnici ne dobijaju svoj deo kolača


Svakome prija pažnja i ljubav. Onaj ko kaže da mu ne treba nečija pažnja, laže. To nije ništa ružno i ne treba da se krije. Međutim, šta je problem? Ljudi su postali očajni. 
Dele se na dve grupe: 
-Oni koji pristaju na sve, samo da ne budu sami 
-Oni koji precenjuju sebe.

Ovi prvi su uvek u vezama. Iz jedne u drugu. Reći će vam da su zaljubljeni i da tek sada osećaju pravu ljubav. Sve pre toga nije valjalo. Za bivšu devojku/momka će reći sve najgore, jer se uvek na kraju ispostavi da je to bio samo kreten/kučka. Nikada nisu oni krivi. Tako će i sadašnji partner postai đubre, onda kada dođe neko novi.


Ne žele da priznaju da je i sadašnji partner đubre i da im je veza čisto gubljenje vremena. Zbog osećaja pripadnosti, žmure i ne slušaju. Pristaju da budu u nekvalitetnoj vezi, samo zbog tog osećaja. Ujutru, dok peru krmeljive oči, mogu sebi da kažu Ja imam nekoga. Nema veze što u suštini nemaju i nikada neće imati, oni se zavaravaju, lažu.
Takvi ljudi u jednom trenutku, koji uvek dođe kada se najmanje nadaju tako jako padnu na dupe, da oporavak traje mesecima. U jednom trenutku požele da grade zajednički život sa partnerom, ali sa pacijentima se ne gradi život. Svako spuštanje na zemlju je bolno.

Oni koji precenjuju sebe

Oni su posebna kategorija. Dugo sam spadao u ovu grupu, misleći za sebe da sam Bogom dan. Životne prilike su mi pokazale da i Nad carem ima car i da je lepo imati samopouzdanje, ali ne i biti narcis.
Mnogi ljudi kada razmišljaju o vezama, imaju spisak zahteva. Striktno znaju šta traže i žele. Njihov partner mora biti takav, takav i takav... Dugačak spisak zahteva. I to je to. Na tome baziraju potragu za partnerima.
Međutim, na jedno pitanje nemaju odgovor. Šta oni mogu da pruže nekome? Kada ih to pitaš, uvek nastane tišina.


Mnogi će reći kako oni pružaju ljubav, poštovanje, podršku, duhovitost, zabavu, dobar seks i tako u nedogled.  Oni su svemoćni i pružaju sve. Ipak, kada bi malo realnije sagledali činjenice, shvatili bi da ne postoji osoba koja može pružiti sve. Niko nije savršen, jer taj pojam ne postoji, izmislili su ga dokoni ljudi.
Kao i vi, svako ima svoje mane. Ukoliko želite da se vaše mane tolerišu, morate i vi tolerisati tuđe.
Sagledajte objektivno svoj život. Ocenite sebe. Da li vas prijatelji doživljavaju kao duhovite? Kada ste poslednji put bili oslonac nekome? Kako se odnosite prema sebi, to je najbitnije? Iz ugla posmatrača sagledajte sebe, shvatite šta vi nudite, pa tek onda tražite nešto zauzvrat.

Postoji i dodatna grupa, meni omiljena: Oni koji nisu u vezi i hoće da crknu zbog toga. Slični su kao prva kategorija, samo manje očajni.  Ne shvataju da ukoliko nisi sam sebi dovoljan, partner ti tu ne može pomoći.


Ne verujem u teoriju o dve polovine. Ona je moja lepša polovina, ja sam njena jača polovina.
Sebe ne doživljavam kao polovičnog čoveka. Najbolje je kada znaš da si celina i treba ti još jedna celina, da budete dve celine. Da vam bude zabavno. Bez slika na društvenim mrežama, koje govore Vidite, mi se volimo. Koga briga da li se vi volite? Lepo vam je i bez te celine, jer ste sebi dovoljni. Ne treba vam niko drugi, da bi ste se definisali.

Sve me to podseća na parove koji ne mogu da imaju decu. Dokle god nešto očajnički želiš i stvaraš sebi pritisak, to ti neće doći. Nije im lako, ali sav taj stres ubija lepotu življenja.
Nedavno sam čitao tekst o ciljevima i bio je dat primer žene koja ne može da ima decu, a očajnički ih želi. Terapeut ju je upitao Šta biste uradili ako bih vam rekao da nikada nećete imati decu? Da li ćete se ubiti, ili ćete ceo život kukati na nepravdu? Ili ćete jednostavno živeti život najbolje što umete.

Koliko god ružno zvučalo, očajnici ne dobijaju svoj deo kolača.

среда, 10. мај 2017.

Kako da pronađeš sebe i izađeš iz te smrdljive močvare


U kojim godinama treba pronaći sebe? Da li su to dvadesete? Tridesete? Srednja škola? Kada čovek shvati čime želi da se bavi i kako želi da provede svoj život? Kada sa sigurnošću možemo reći Ja želim da se bavim time, to ne želim da radim i hoću da mi život bude takav i takav?

Tužna činjenica je da neki ljudi nikada ne pronađu sebe. To su oni kojima smeta šef, mrze kolege, partner ih nervira, deca su im nezahvalna, a vlast je kriva za sve loše što im se desilo u životu. Dozvolili su da im drugi oblikuju život. Pred kraj srednje škole su uključili autopilota i opustili se, radeći ono što se od njih očekuje, idući linijom manjeg otpora.


Vreme i mesto kada shvatite šta želite od života je potpuno neočekivano. Meni se desilo iznenada. Oduvek sam znao čime želim da se bavim i kako želim da oblikujem svoj život, ali nikada to nisam primenio u praksi. Uvek sam potajno to želeo, ali neki drugi put. Uvek sam ponavljao Ima vremena. Zapamtite: NIKADA NEMA VREMENA, KAO SADA!
Radio sam posao koji nisam voleo i koji me nije ispunjavao. Čak ni novac nije bio dovoljan motiv. Konstantno sam imao osećaj da gubim vreme. Zaradiću novac i ništa više, pomislio sam. Samo gubim vreme. Na gubitku sam.

Šta je poenta svega? Radite samo one stvari takom kojih se osećate korisno. Ako vam nešto deluje kao gubljenje vremena, batalite to! Iako sam zarađivao tokom tog posla, osećao sam se beskorisno, kao da nisam uopšte iskoristio svoje potencijale.



Uradite jedan test:

Zamislite da ćete sutra umreti. Ovo vam je poslednji dan. Da li biste ga proveli na poslu kojim se trenutno bavite? Ukoliko ne biste, gubite vreme.
Nakon toga, zamislite sebe za 10, 20, 30 i 40 godina. Da li ste na istom poslu kojim se danas bavite? Koji je to posao? Ukoliko je to vaš trenutni posao, blago vama. Spadate u srećne osobe i ja (kao i 90 % populacije) vam zavidim. Ukoliko nije trenutni posao, šta čekate? Verujte mi, ne čekate ni novac, ni bolju priliku, ni okolnosti. Čekate HRABROST. Onu istu hrabrost koju sada nemate, jer su vas roditelji, prijatelji, učitelji i mediji naučili da je ne smete imati. Po njima, u redu je biti kukavica i živeti život koji ne volite. Ako su mogli oni da protraće svoj život, zašto biste onda vi živeli onako kako želite...

Nikada nije kasno. Svaki dan može biti početak neke nove priče. I posebno treba razumeti da se ne rađamo svi sa istim afinitetima.

Pre dosta godina, pročitao sam knjigu Adrijan Mol i godine lutanja. Naslov mi nije bio jasan. Zašto godine lutanja? U moju odbranu, bio sam klinac i mislio sam da sve u životu sve podrazumeva.  Nije mi bilo jasno zašto luta. Završio je školu, dakle logično je da se zaposli, oženi i dobije decu. Radi ono što voli, živi s kim želi i srećan je. Šta tu nije jasno? Zašto luta? Šta mu je?
Sada mi je naslov knjige potpuno jasan. Dvadesete mogu biti godine lutanja. Međutim, nekome ceo život može biti lutanje.



Kada osoba ne pronađe sebe, ja to vidim ovako: Pliva na dnu močvare sa sebi sličnima i želi da izađe na površinu, ali nema hrabrosti. Lakše je daviti se u blatu i kriviti druge, nego pokušati da izađeš na vazduh.

U jednom trenutku, osoba potpuno poludi i izađe na površinu. Udahne vazduh iz sve snage i iznenadi se zašto to nije ranije učinila. U močvari je toplo, tu su prijatelji, ali je zagušljivo i neverovatno smrdi.

Preporučujem vam film Magic beyond the words o J.K.Rouling, spisateljici koja je napisala Harija Potera. Koliko god da vas život nije mazio, to nije izgovor za neuspeh. Pogledajte ovaj inspirišući film i verujem da ćete se barem malo okuražiti da pokušate.


недеља, 09. април 2017.

Top 10 najboljih gradova za život


Ukoliko ikada poželite da emigrirate i potražite sreću u nekom drugom gradu, ova top lista će vam pomoći pri odlučivanju. Svake godine se vrši analiza najbojlih gradova za život, a u obzir se uzimaju gradovi na svim kontinentima. Na prvom mestu je Kanada, a slede je Okeanija (Australija i Novi Zeland) i Skandinavija.
Glavni kriterijumi su: životni standard, cene nekretnina, cena osnovnih namirnica (hleb, mleko, jogurt, gorivo), zaposlenost i potreba za novom radnom snagom. Takođe, jedan od parametara je i bezbednost u gradovima, odnosno kolika je stopa kriminala i nasilja.

Predstavljam vam Top 10 gradova:

1.       Cirih, Švajcarska


2.       Beč, Austrija



3.       Vankuver, Kanada



4.       Ouklend, Novi Zeland



5.       Toronto, Kanada



6.       Frankfurt, Nemačka



7.       Čikago, USA




8.       Luksemburg, Luksemburg



9.       Oslo, Norveška



10.   Stokholm, Švedska


Nigde nije idealno. Razlika između ovih gradova i Srbije je u tome što mnoge stvari koje se tamo podrazumevaju su ovde luksuz. Tamo je moguće raditi dva ili više posla i dogovoriti se sa poslodavcem u vezi sa radnim vremenom, prekovremenim radom i platom. Normalno je biti plaćen za svoj rad i očekivati od poslodavca da ispoštuje datu reč.  Svuda se mora raditi, ali negde ćete biti cenjeni, a negde će vas tretirati kao jeftinu radnu snagu.

Naravno, ko je svoju sreću našao u Srbiji i lepo mu je ovde, taj je uspeo životu. Svaka mu čast! Ko nije, neka nam barem pošalje razglednicu.

петак, 07. април 2017.

Post je vreme kvazi vernika


Uveliko je vreme posta, kada svaka osoba koja se izdaje za vernika jede ribu i čeka pričest. Svi znamo kako se posti. Ne jedeš prase, pile, ne piješ mleko, itd... A šta je sa ponašanjem? Kako treba da se ponašaš u toku posta? To je većini vernika nebitno. Ponašaj se kako hoćeš, radi šta god hoćeš, samo pazi da ne popiješ mleko. Shvatate li tu količinu gluposti?


Pre svega, smatram da je vera lična stvar i da svako ima pravo da je primenuje onako kako on hoće. Niko nema prava da ubeđuje druge da treba da budu vernici, ili ateisti. Za sebe smatram da sam vernik, ali verujem za sebe, a ne za druge. Nije mi bitno da li će drugi reći On je pravi Srbin, vernik.
Nekoliko puta u životu su me razni vernici osudili što ne postim ceo post, što ne idem nedeljom u crkvu i objašnjavali mi kako sam ja u suštini nevernik. Međutim, kada sam video ko su ti ljudi, shvatio sam da sam u odnosu na njih itekako vernik.
Razgovaram sa osobom koja veruje u Boga, a pritom izjavljuje kako mrzi Muslimane, Hrvate, Albance, Katolike... Totalna kontradiktornost. Mržnja prema drugim verama, nacijama, seksualnim orijentacijama i vera ne idu zajedno. Dakle, nisi vernik. Možeš da se pričešćuješ do sutra, nisi vernik!
Vreme posta me je inspirisalo da analiziram svoju veru i ljudi oko mene. Po meni, post nema nikakve veze sa hranom. Potpuno je nebitno da li jedeš pečenje ili kuvano povrće. Bitno je šta radiš.
Postiš, a u isto vreme ogovaraš najbolje prijatelje, psuješ majku svima oko sebe, svađaš se, imaš redovne seksualne odnose, varaš partnera, kradeš po klubovima, kradeš od roditelja.... Ne, ti ne postiš. Ti si jedan veliki prevarant. Ne prema drugima, jer drugih se ne tiče tvoja vera. Prevarant si prema sebi. Zavaravaš sebe da si vernik i da radiš ono što drugi od tebe očekuju, a u suštini nisi. Otići ćeš na pričest sa mislima o svađi prethodno veče, ili ugrizima od seksa par sati ranije.
Poznajem vernike koje osuđuju sve one koji nisu ostrašćeni vernici, a pritom su alavi na novac. Prodali bi majku za sto dinara. Gledaju koga će preći, kako će ljudima izvući koji dinar, a smatraju da su veliki vernici.


Tu su, naravno, i ogromni vernici, oni najbolji. Oni koji će te učiti o veri i prepričavati ti Bibliju, ali će u slobodno vreme varati partnera i seksaće se okolo kao zečevi. Pritom, oni su u javnosti u stabilnoj vezi, ili u braku, a svoju ljubav krunišu u manastiru.
O sveštenicima koji kvare veru neću govoriti, sve je rečeno i pre mene. Sada mislim na obične ljude, koji vole da se hvale svojim postom, posetom manastiru, ali svojim delima govore suprotno.
Zbog svega ovoga za sebe ne mogu reći da sam veliki vernik. Verujem u Boga i dajem sve od sebe da poštujem deset Božjih zapovesti, ali nisam svetac. Čovek sam, koji pravi greške, govori gluposti i ne pokušavam da budem nešto što nisam. A definitivno nisam kvazi vernik. Onda kada budem postio, vodiću računa o svom ponašanju i mislima, a ne samo o hrani. Neću ići u crkvu nedeljom ujutru, posle noći pune alkohola i još čega. Ja posle noći pune alkohola i još čega spavam kao mala beba, ne idem u crkvu, jer nema potrebe za pretvaranjem.


Osuđuju druge, ogovaraju, rade sve i svašta iza zatvorenih vrata, spletkare, žele drugima zlo, a pritom se izdaju za vernike. Neka ih, možda im je tako lakše. Ko zna zašto to rade. Ko zna šta stoji iza svega toga. Možda neka sumnja u sebe, nesigurnost. Ne veruju sami sebima, plaše se sebe, pa taj strah kompenzuju kroz lažnu veru. Neka ih, videćemo dokle će dogurati.

уторак, 21. март 2017.

Svi psi idu u raj


Umro je Dejvid Rokfeler. U 101. godini života. Za one koji ne znaju, bio je bog na zemlji. Član najmoćnije porodice, čije se bogatstvo procenjuje na 3 milijarde dolara. Rokfelerovi imaju politički, ekonomski i kulturni uticaj širom sveta. Ipak, kako je završio? Kao i svi ostali, u sanduku. Pokušavao je deda da prevari smrt, ali nije mu se dalo. Sedam puta je presađivao srce, ali čovek i dalje ne može da živi 200 godina, koliko je izjavio da bi voleo da živi.


 To me je navelo na razmišljanje. Svi mi moramo umreti jednoga dana, samo je razlika kako. Neko će umreti kao car, a neko kao prosjak. Na kraju kada se sve sabere i oduzme, bitno je šta smo ostavili iza sebe.
Kada umre Bil Gejts, šta će ostati za njim? Da li će ga se neko sećati?
Kada umre lokalni beskućnik, šta on ostavlja za sobom? Ko će se njega setiti?
Ljudi koji imaju decu, uvek će živeti kroz njih. Svako ko ih pogleda, setiće se njihovih roditelja.
Javne ličnosti, ostavljaju neizbrisiv trag za sobom.


A šta je sa običnim ljudima? Šta oni ostavljaju? Mislim da je najbolji odgovor USPOMENE. Nekih ljudi se sećamo u negativnom kontekstu, a nekih u pozitivnom. Neki ljudi nam ne nedostaju uopšte (grešna mi duša, ali je istina), a za nekima nas boli srce. Sve po zasluzi.
Bitno je kako ćemo iskreirati naš život, jer nijedna sekunda nema reprizu.
Rokfeler je rođen pod srećnom zvezdom, ali mogao je poći i drugim putem. Mogao je biti kao deca Mitrovića, Karića i ostalih Kardašijana. Međutim, on je odabrao da iskoristi prednost svog prezimena.

To je bila njegova odluka. Koja je vaša? Kako će vas neko pamtiti kada vas više ne bude? Kome ćete nedostajati? Zapitajte se...

Uostalom, u poslednje vreme sam usvojio filozofiju da svaki dan živim kao da mi je poslednji. Niko od nas nema garanciju da će se probuditi sutra. I zato bih voleo da mi taj poslednji dan bude zabavan, da u njemu radim ono što ja želim, da kažem ljudima koje volim da ih volim, da oteram one koje ne volim u p.m.

Postoje neki ljudi čije se odsustvo oseti, kao i oni čije se prisustvo ne primeti.

(Ovaj tekst je namerno kratak, jer smatram da je poruka jednostavna i da bi svaka rečenica više, bila čisto mlaćenje prazne slame.)