март 2016

уторак, 29. март 2016.

Odbacivanje mladih je uništilo Srbiju


Razmišljam ovih dana koji je glavni problem naše države, ali i nas samih, kao jednog naroda. Zašto su zapadne zemlje uspešnije i ekonomski jače od naše zemlje? Osim korupcije, lopovluka, nepoštovanja zakona, glavni problem je odbacivanje mladih.
Čini se da to nije gorući problem, ali ako se ovaj trend nastavi, Srbija će opravdano nestati sa mape. Zašto opravdano? Ukoliko neko u bašti ima korov, koga nikako da se reši, a za to vreme ne obrađuje i zaliva mladu i zelenu biljku, već je pušta da se pretvori u korov, da li se taj neko ponaša odgovorno? Da li vodi računa o svojoj bašti? Ne mislim samo na političare. Ovaj problem, zapravo ima najmanje veze sa politikom.

Mladi ljudi se posmatraju kao besplatna radna snaga, kao stoka koja može da povuče veliki teret. Igra se na kartu njihovih nadanja i snova. Obećaj mladom čoveku kule i gradove i radiće šta god poželiš, jer će ga nada voditi. Donosiće ti velike sume novca, a za uzvrat ti neće tražiti ništa.
Mladim autorima niko ne pomaže da se afirmišu. Da bi anonimni i neafirmisani pisac izdao knjigu, mora zamoliti roditelje, prijatelje ili rodbinu da finansiraju troškove štampanja, jer izdavačka kuća to svakako neće. U devedeset posto slučajeva mu neće ni pružiti priliku, jer nije afirmisan. Začarani krug bede.
Pored ogromnog broja kvalitetnih pevača, menadžeri angažuju prostitutke koje ne bi mogle ni da nariču na sahranama, jer kada im je Bog delio silikone, sluh i glas nije sigurno.
Diplomirani pravnici stažiraju u advokatskoj kancelariji, najčešće bez novčane nadoknade. Idu na saslušanja, pišu tužbe, proučavaju dokumente, ali za to ih niko ne plaća.
Možda je lakše zaposliti se kao prosta radna snaga i raditi u kafiću, magacinu, fabrici ili butiku. To su sve pošteni poslovi i ne treba ih se stideti. Ipak, kada radite u fabrici osam do deset sati teške fizičke poslove i okruženi ste radnicima koji su u istoj situaciji kao i vi, kolika je verovatnoća da ćete naći posao kao diplomirani ekonomista, pravnik, lekar, psihijatar, apotekar, nakon što se vratite kući i krenete da masirate otekle ruke? Da li se krećete u krugovima u kojima je moguće da vas neko zapazi?
Svaki privatnik smatra da on čini uslugu mladom čoveku što mu dozvoljava da mu donosi novac bez ikakve nadoknade. Znam da je radno iskustvo najvažnije i da se stiče upravo radom, ali to ne mora nužno biti volonterski. Čak i ako su u prilici da plate novog radnika, poslodavci će taj novac zadržati za sebe. Ili će vrednom mravu dati poneku mrvicu, čisto da ima za piće.
Ko u međuvremenu plaća hranu tom mravu? Ko mu plaća račun za mobilni telefon, gaće, čarape, prevoz, daje novac za kafu, za užinu? Svi znamo ko... Šta ako mrav nema roditelje, ili su teško bolesni? U toj situaciji, može komotno da se pridruži tim istim roditeljima.
Uopšte me ne iznenađuje porast prostitucije i sponzorstva, kako sa ženske, tako i sa muške strane. O odlivu mozgova da ne govorim.

U poslu, ali i u državi Srbiji važi pravilo kao u vezama – ''Ako neko ne ume da ceni to što ima, znaće kada to nešto izgubi. Međutim, tada će biti kasno, jer će neko drugi to prepoznati i ceniti.''

недеља, 06. март 2016.

Odbrana botova


Dolaze nam izbori, udahnite duboko i spremite se za silovanje. Ispiranje mozgova i lažna obećanja sa svih strana. U želji da osvoje moć i time kompenzuju komplekse iz puberteta, političari su spremni na sve. U želji da podele sa njima parče kolača, ljudi su spremni na sve.
Svako ko kaže da ga vlast ne bi promenila, laže. Čovek je kao mleko, lako se pokvari. Zavedeni željom, smeju se na bilbordima, onim svojim ljigavim osmesima. Sve više primećujem mlade, naročito studente, kako se keze na plakatima i flajerima. Ubeđeni su da ih čeka svetla budućnost. Znaju da drugačije ne mogu naći posao. Što je najgore, neke od njih i čeka blistava budućnost, ali ne zato što će biti stručnjaci u svojoj oblasti, već zato što su na vreme izučili demagogiju. Još dok se razvijaju, upijaju znanje od svojih stranačkih kolega. Uče kako da manipulišu, zavode, obećavaju...
Posebna grupa malih ljudi, koji nisu političari, a pretenduju da to postanu su botovi. Jedan deo naroda ih prezire, a onaj drugi deo su oni. Za njih se govori da rade za sendvič.

Nedavno sam pročitao blog, čiji link možete pronaći na kraju teksta, u kome autor prenosi iskustva nekih botova. Oni ne rade za sendvič, kao ni za novac. Oni rade za nadu. Nadaju se da će jednoga dana baš oni postati direktori državnih preduzeća, ili da će ih postaviti na važnim položajima, zato što umeju brzo da kucaju komentare na Twitteru.
Neki od njih obilaze građane za vreme izborne tišine, da bi ih ''posavetovali'' za koga da glasaju, nadajući se napretku u stranci.
Zašto niko od njih neće napredovati? Zašto niko od njih neće biti direktor javnog preduzeća?
-Zato što svaki laik, a kamoli ministar, premijer, ili bilo ko drugi ne zna ko su oni. Botovi su kao Minioni, mali su, stopljeni u masu, ali niko od njih se ne izdvaja. Oni služe da zadovolje ciljeve i budu deo gomile, ali nikada se ne mogu izdvojiti iz svoje homogene mase. Šteta, bili bi odlični rukovodioci firmi, jer su poslušni, rade šta im se kaže i spremni su i rođenu majku da prodaju zbog lažnih obećanja. Zar nisu takvi ljudi idealni političari?
Ipak, razumem botove. Žao mi ih je. To su očajni ljudi, koji ni na koji drugi način nisu uspeli da se zaposle. Nisu bili dovoljno uporni, ili niko nije prepoznao njihove kvalitete (za kucanje komentara i osmišljavanje argumenata koji bi i amebi uvredili inteligenciju).
Žao mi ih je, jer su naivni. Misle da su oni baš ti koji će ostvariti snove lažirajući javno mnjenje. Nadaju se, veruju, maštaju. Onda ti isti botovi dođu u određene godine, bez uspeha, posramljeni, jer im se smeje cela nacija. Smeju im se rođaci, komšiluk. Sažaljevaju ih i ne shvataju ozbiljno.
Mnogo lete, misle da im je to jedino rešenje i na kraju ostanu posramljeni i izigrani. Jadni botovi.

Nije bitno u kojoj su stranci, da li je vlast i opozicija. U kanalizaciji sve isto smrdi, nešto manje, nešto više.

Blog Aleksandre Mališić za VICE, o botovima.