Odbrana botova
Dolaze
nam izbori, udahnite duboko i spremite se za silovanje. Ispiranje mozgova i
lažna obećanja sa svih strana. U želji da osvoje moć i time kompenzuju
komplekse iz puberteta, političari su spremni na sve. U želji da podele sa
njima parče kolača, ljudi su spremni na sve.
Svako
ko kaže da ga vlast ne bi promenila, laže. Čovek je kao mleko, lako se pokvari.
Zavedeni željom, smeju se na bilbordima, onim svojim ljigavim osmesima. Sve
više primećujem mlade, naročito studente, kako se keze na plakatima i
flajerima. Ubeđeni su da ih čeka svetla budućnost. Znaju da drugačije ne mogu
naći posao. Što je najgore, neke od njih i čeka blistava budućnost, ali ne zato
što će biti stručnjaci u svojoj oblasti, već zato što su na vreme izučili
demagogiju. Još dok se razvijaju, upijaju znanje od svojih stranačkih kolega.
Uče kako da manipulišu, zavode, obećavaju...
Posebna
grupa malih ljudi, koji nisu političari, a pretenduju da to postanu su botovi.
Jedan deo naroda ih prezire, a onaj drugi deo su oni. Za njih se govori da rade
za sendvič.
Nedavno
sam pročitao blog, čiji link možete pronaći na kraju teksta, u kome autor
prenosi iskustva nekih botova. Oni ne rade za sendvič, kao ni za novac. Oni
rade za nadu. Nadaju se da će jednoga dana baš oni postati direktori državnih
preduzeća, ili da će ih postaviti na važnim položajima, zato što umeju brzo da
kucaju komentare na Twitteru.
Neki
od njih obilaze građane za vreme izborne tišine, da bi ih ''posavetovali'' za
koga da glasaju, nadajući se napretku u stranci.
Zašto
niko od njih neće napredovati? Zašto niko od njih neće biti direktor javnog
preduzeća?
-Zato
što svaki laik, a kamoli ministar, premijer, ili bilo ko drugi ne zna ko su
oni. Botovi su kao Minioni, mali su, stopljeni u masu, ali niko od njih se ne
izdvaja. Oni služe da zadovolje ciljeve i budu deo gomile, ali nikada se ne
mogu izdvojiti iz svoje homogene mase. Šteta, bili bi odlični rukovodioci
firmi, jer su poslušni, rade šta im se kaže i spremni su i rođenu majku da
prodaju zbog lažnih obećanja. Zar nisu takvi ljudi idealni političari?
Ipak,
razumem botove. Žao mi ih je. To su očajni ljudi, koji ni na koji drugi način
nisu uspeli da se zaposle. Nisu bili dovoljno uporni, ili niko nije prepoznao
njihove kvalitete (za kucanje komentara i osmišljavanje argumenata koji bi i
amebi uvredili inteligenciju).
Žao mi
ih je, jer su naivni. Misle da su oni baš ti koji će ostvariti snove lažirajući
javno mnjenje. Nadaju se, veruju, maštaju. Onda ti isti botovi dođu u određene
godine, bez uspeha, posramljeni, jer im se smeje cela nacija. Smeju im se
rođaci, komšiluk. Sažaljevaju ih i ne shvataju ozbiljno.
Mnogo
lete, misle da im je to jedino rešenje i na kraju ostanu posramljeni i
izigrani. Jadni botovi.
Nije
bitno u kojoj su stranci, da li je vlast i opozicija. U kanalizaciji sve isto
smrdi, nešto manje, nešto više.
Blog Aleksandre Mališić za VICE, o botovima.
0 коментара :
Постави коментар