Šta je lepo u tuđem bolu, Srbine?
Masakri
se dešavaju svakodnevno. Ne samo u Francuskoj. Na Bliskom istoku je izazov
preživeti pokolj kao kod nas izdržati finansijski do kraja meseca – svakodnevan.
Živimo u zemlji silovanoj od strane svakoga ko iole ima pravo glasa, a pritom
smo i naivni, misleći da smo ''nebeski narod''. I tako dragi nebeski narod daje
sebi za pravo da osuđuje druge, sebi slične.
Danas
sam barem osam puta čuo rečenicu Tako im i treba, priznali su Kosovo. Ko je
priznao Kosovo? Francuski narod? Oni i ne znaju gde je Kosovo. Većina njih nije
ni čula za Srbiju. Da li smo nakon godina ugnjetavanja postali osvetoljubivi?
Zašto nam tuđa patnja predstavlja zadovoljstvo? Radujemo se kada se u
Francuskoj dogodi masakr, kada u Americi dođe do tragedije, u Nemačkoj,
Britaniji... Da li će tuđa smrt promeniti nešto? Da li će učiniti da se osećamo
bolje?
Sindrom žrtve nikako da nas napusti. Jadni mi Srbi, tako smo dobri i
pošteni, najstariji narod, od boga dat, a ovako nam se vraća. Muče nas
Amerikanci, Nemci, Albanci, a pogotovo komšije. Hrvati nas ne vole, sram ih
bilo. Pošto mi njih volimo svim svojim srcem. Ili je nama dozvoljeno da ne
volimo.
Mi imamo argumente. Uvek imamo argumente! Svaki Hrvat pojedinačno nam
je naneo zlo, svaki Amerikanac nas namerno ponižava. Iskreno, smatram da su
Srbi i Hrvati isti narod. Dva cveta iz jednog korena. Zbog toga se i prepiremo
međusobno. Zato što smo isti.
Što se tiče Amerikanaca, većina njih nikada nije
ni čula za Srbiju. Iz jednog jedinog razloga, zato što im nikada ta informacija
nije trebala u životu. Kako onda narod koji je ugnjetavan i zlostavljan kroz
vekove može poželeti zlo drugom narodu? Da li će smrt Hrvata ili Albanca
nadomestiti nepravdu? Šta dobijamo mržnjom? Ništa! Ponečiji podsmeh, ili pogled
sažaljenja.
Slika u prilogu nema veze sa ovom temom, ali mi je draga. Bavite se
fotografijom, šetajte po ovako lepom vremenu... Samo nemojte biti ogorčeni i
zaslepljeni.
0 коментара :
Постави коментар