Sve što drugi žele od vas

Sve što drugi žele od vas

   08:39       Unknown

---

Šta od vas očekuju vaši roditelji? A prijatelji? A Kurta i Murta? Svi imaju neka očekivanja od vas. Koja su vaša? To nije ni bitno. Trudite se da zadovoljite tuđe želje, kao da imate nešto od toga. Iskreno, nemate. Niko vam neće reći hvala što ste sledili njihove snove i ispunjavali tuđe želje. Samo ćete sebe opsovati jednog dana, dok se budete gledali u ogledalu, kriveći Vučića za sve. O direktoru kretenu da ne pričam... 

Priča je klasična. Vaši roditelji vas nisu napravili zbog vas samih, već zbog svojih pomalo sebičnih potreba. Njima treba neko ko će naslediti kuću i okućnicu, nastaviti porodično ime, izroditi unučiće i čuvati ih kad počnu da piške u gaće. Treba im neko sa dobrim ocenama, kako bi se hvalili posle roditeljskog sastanka, neko ko će biti dobar student, kako bi komšulik crk’o od muke. Naravno, kad diplomirate, morate naći posao u struci. Niko vam neće zameriti ako privremeno radite kao konobar ili kasirka, ali to nije za pohvalu. Mama i tata se ne mogu hvaliti kako im je ćerka radnica na trafici, već diplomirani pravnik.

Nakon što se zaposlite, na red dolazi brak. Ukoliko ste prešli tridesetu, a niste u braku, onda ste: babadevojka, udavača, peder, lezbejka, nešto sa vama nije u redu, sigurno ste jalovi, ili u najboljem slučaju odmahnu glavom kada  neko pomene vaš ’’hendikep’’. Sramota je svoj novac trošiti samo na sebe, treba napraviti decu, oženiti se i dovesti celu porodicu kod mame i tate, da utvrde gradivo iz izdržavanja gladnih usta.

Recimo da ste se udali ili oženili čim ste se zaposlili, na red dolaze deca. Ako ne zatrudnite u prvoj godini braka, sa vama nešto nije u redu. Komšinice će reći da je to zato što idete golog stomaka i, drage žene, uvek će misliti da sa vama nešto nije u redu, muška impotentnost se nikada ne pominje.

Nakon prvog deteta, na red dolazi drugo. A onda? Onda prestajete da budete zanimljivi. Niko više ne vodi računa o vašem životu, jer ste ispunili svoj zadatak. Sada možete čekati penziju, pa lepo na groblje.

Pričaće o vama u nekoliko situacija: Ako se razbolite (onda će vas sažaljevati i voleti do neba), u slučaju razvoda (prvi smrtni greh u selu), ako vam je ćerka kurva, a sin peder, ili ako, nedaj bože, dođete do nekog većeg novca. Onda ćete svima biti trn u oku.

Vremenom će i vaši roditelji zaboraviti na vašu žrtvu, jer shvataju da je normalno da ceo život budete uz njih. Da oni vide kako vi vaspitavate vašu decu, da im daju krišom sladoled, da slušaju kad se svađate sa supružnikom, da ogovaraju snajku kod komšinice, da imate što tiši seks, kako vas ne bi čuli, da im objašnjavate gde ste išli sinoć oko deset bez dece, da vas kritikuju kad vaše dete dođe u dva iz grada i, naravno, da vas porede sa Onim malim od koleginice.

Da rezimiram priču. Baš vas briga! Pustite želje drugih neka idu dođavola. Ako ne želite takav život, idite tamo gde je vaša sreća. Dom je tamo gde je vama lepo, a ne gde vam drugi nametnu.

Završavam falkultet i počinjem da tražim posao. Moji roditelji žele da ostanem sa njima, u istom gradu, kako bismo svi bili jedna lepa srećna porodica. Još kad im dovedem snajku, pa nam oni pomognu... Ne pada mi na pamet. Ne želim da živim u malom gradu u kome sam rođen i gde je najveća perspektiva da radiš u samoposluzi za trideset hiljada mesečno. Baš me briga za želje mojih roditelja, bitno je da ih poštujem i da sam uvek tu za njih. Moja ljubav se neće smanjiti kilometrima daleko.

Idem tamo gde mi odgovara mentalitet ljudi, gde ću živeti onako kako želim i kako sam planirao celog života. Idem u tri lepe! Tamo je super, zato što sam JA tako odlučio.

Read More

Bolesno smo zdravi

Bolesno smo zdravi

   06:57       Unknown

---

Pre neki dan sam polagao jako težak ispit. Jedva sam naučio. Knjiga od petsotina stranica, suvoparno gradivo... Sažaljevajući samog sebe, otišao sam na ispit, unapred se radujući što ću konačno moći da bacim tu prokletu knjigu. Dobio sam osmicu. Pao mi je kamen sa srca.
Međutim, na ispitu se desilo nešto zanimljivo. Pre mene je polagao jedan momak. Znao je odlično, bukvalno je izdeklamovao celu knjigu, sa razumevanjem. Šta je tu čudno? Momak boluje od cerebralne paralize. Sedeo je u kolicima i jedva razumnim govorom položio. To za njega nije bio običan ispit, kao za ostale studente. Bio je to životni test. Bolesni momak je naučio knjigu, dao sve od sebe i ponosno napustio učionicu, uz pomoć majke, koja je gurala kolica.

Tih nekoliko stotina strana su njemu predstavljale veći problem nego meni. Samo što sam ja to doživljavao kao teret, a on kao zadovoljstvo. Meni je to bio ''još jedan naporan ispit, još jedno bubanje'', a njemu šansa da bude deo sveta. Da bude akademski građanin. On marljivo uči, odličan je student, dolazi na sva predavanja. Čak i na ona jutarnja, koja su svima ostalima Božija kazna. Na tim predavanjima on je nasmejan i koncentrisan, dok mi ostali zevamo i vadimo krmeljke iz očiju. 

Relaksirajući se od obaveza, odlazim u teretanu. Tamo nailazim na sledeću priču. Ulazi visoki dečko od dvadeset i nešto godina, u pratnji oca. Presvlači se i počinje da  vežba. Diže odličnu težinu. Još se nije izdefinisao, ali je na dobrom putu. Otac mu dodaje tegove i vodi ga od jedne do druge sprave. Dečko je slep.

Taj hendikep ga nije omeo da dolazi svakodnevno u teretanu i mukotrpno vežba, ne bi li izgledao odlično, iako nikada neće ni videti plodove svoga rada. Neće se diviti sebi u ogledalu. 

Dok se ja vučem ka teretani kao da idem na streljanje, on je već tamo, vredno radi. 

Kao i slepi dečko, mamak sa cerebralnom nikada neće raditi posao za koji se školuje. Sati provedeni uz knjigu neće mu doneti posao, jer ga, budimo iskreni, niko neće zaposliti. Ali on će imati diplomu. Preći će granicu mogućeg.

Sve one stvari koje mi shvatamo olako i ne predstavljaju nam nikakvo uživanje, nekome su smisao života. I dok se mi, zdravi i pravi, izvlačimo i nalazimo opravdanja, hendikepirani su već odradili pola posla. Zato što su oni sposobniji od svih nas zajedno. Taj hendikep ih je ojačao onoliko koliko je nas naše zdravlje unazadilo. Ušuškani u odličnim životima, pokretni, dobrog zdravlja, postali smo pravi invalidi.

Read More

Šta to ubija zavidne ljude?

Šta to ubija zavidne ljude?

   06:57       Unknown

---

Ovo je priča o dva najbolja prijatelja - Peri i Žiki. Oni su već godinama bliski, zajedno provode vreme i, kako su godine došle, savetuju jedan drugog, pozajmljuju novac i okupljaju se porodično na rođendanima i slavama. Iskreno - Žika prezire Peru. Ljubomoran je na njega. Želi mu bolnu smrt, dok mu se smeška i tapše ga po ramenu.

Krenimo malo ranije, od njihovih školskih dana. Pera je uvek imao više sreće sa devojkama, zbog privlačnijeg fizičkog izgleda. Ni Žiki nije manjkala ljubav, ali uvek se osećao bedno u njegovoj senci. Iako su svi znali da Žika ima više šarma, Pera je bio dežurni šmeker.

kako su godine prolazile, Pera je ranije našao posao, počeo da zarađuje. Osamostalio se i počeo da gradi život. Žikini roditelji su ga oduvek voleli kao sina. I Žika se obrazovao, tražio posao. Međutim, postoji jedan problem. Žika je voleo alkohol više od radnog mesta. Radne navike mu nisu bile jača strana. Dok je Pera radio kao konobar tokom studentskih dana, Žika je posećivao žurke i čeličio svoj karakter uz vinjak. Naravno da nije mogao na posao mamuran. Naravno da mu je smetalo kada Pera od svog novca izvede devojku na piće, a on mora da čeka roditelje da se smiluju za neku crkavicu. I taj samozadovoljni Perin osmeh. Njegovo samopouzdanje je na Žiku delovalo kao nož koji uranja u utrobu. 

Menjajući devojke, Pera se izveštio u komunikaciji sa ljudima. Mogao je da zatraži šta je hteo i uvek bi dobio. Mnogi su želeli da budu u njegovom prisustvu. Pera je, sa druge strane, bio dobar sa lokalnim dilerima i ortacima ispred dragstora.

Nakon završetka studija Pera je, zahvaljujući angažovanosti u studentskim organizacijama, odličnim ocenama i kontaktima koje je ostvarivao godinama, odmah našao posao. Odlična plata, lepa kancelarija. Žika je bio na birou. Njegov najbolji prijatelj mu je ponudio posao u svojoj firmi, lično se založivši za njega. Žika se nećkao, ali je ipak prihvatio. Najgori deo posla je bila Perina pozicija. Zar on da mu bude šef? Đubre bedno! Pa šta ako mu je obezbedio posao? On može takvih sto poslova da nađe. Na kraju je i dao otkaz i oženio lokalnu besposličarku iz naselja. Žive kod njegovih roditelja, spavaju u kuhinji. Pera mu je bio kum na venčanju, naravno. Ubrzo su dobili i decu, lepu i živahnu. Nažalost, slinavu i nevaspitanu, jer je snajka bila okupirana serijama i kafenisanjem, a Žika trežnjenjem.

Pera je oženio običnu devojku, ne mnogo našminkanu i doteranu, sa malim grudima, ali radnim mestom. Lepo je zarađivala i u kući je uvek imalo ručka i kolača. Deca su im, takođe, bila vaspitana i ambiciozna. Uvek su se javljala starijim osobama, na vreme završavala domaće zadatke i činila svoje roditelje ponosnim.

Žika je Perinoj deci kupovao lepe poklone, laskao njegovoj ženi, išao sa njim na pecanje, ali mu nikada nije oprostio uspeh. Najgori dan u Žikinom životu je bio kada je Pera kupio Audija. Poželeo je da njegov najbolji prijatelj pogine u tom istom Audiju, ili barem da ostane doživotni invalid. 

Još gore je bilo kada se Pera preselio u veću kuću. U Žikinoj glavi, ta kuća je gorela do temelja, sa sve Perinom lepo vaspitanom decom unutra.

Ono što Žika nikada nije znao je to da je Pera uvek bio svestan Žikine ljubomore. Znao je šta njegov najbolji drug misli o njemu, njegovom životu i uspehu. Upravo zbog toga je i bio dobar prema njemu, iz saželjenja. Kada bi mu uzvratio, ili ga uvredio, spustio bi se na njegov nivo, a to je upravo ono što je Žika i želeo. 

Nikada mu nije pružio to zadovoljstvo. Uvek je bio prijatan prema njemu, redovno ga častio kada kupi novi automobil, ili stan i svojom srećom izjedao Žiku, onako kako crvi izjedaju trulo meso.

Peri će uvek biti dobro, jer se ni sa kim ne upoređuje, nikome ne zavidi, nikoga ne prezire. Živi svoj život i bori se za svoju ženu i decu. Žika će svaki njegov korak pratiti i analizirati. I nikada neće biti zadovoljan. I nikada neće biti srećan. Ali, to je samo Žika. Takve ljude pakost pojede i niko ne obraća pažnju na njih. 

Read More

Amza i Rospija u srećnom braku

Amza i Rospija u srećnom braku

   08:55       Unknown

---

I muškarce zlostavljaju. Samo što je to češće psihička tortura. O onoj fizičkoj se ćuti, jer ni jedan ''frajer'' neće priznati da ga žena tuče.  Što je najgore, oni uživaju u tome. To ih ispunjava, jer se osećaju poželjno kada pored sebe imaju diktatorski nastrojenu ludaču.

Sve počinje u srednjoj školi, kada pubertetlija uđe u prvu uzbiljnu vezu, izgubi nevinost i umisli kako je najveći šmeker na svetu, jer je Maja iz trećeg pet obratila pažnju na njega. Zanimljivo je da dečaci svoje devojke nazivaju ''ženama''. 

-Doći ću kasnije u grad, moram prvo sa ženom da se vidim.

Slatko, simpatično... Dete, ne lupetaj!

Kasnije, kada prva ozbiljna veza pukne, dečak poželi da obeležava teritoriju, da udara recke. Taj Kazanova sindrom vremenom prođe, mada neki dečaci zauvek ostaju dečaci. Njima nije bitno kakva je devojka, da li liči na ljudsko biće... Nee, još jedna recka više. Drugovi će pričati kako je Brat veliki švaler, a on će se smeškati i govoriti ''Nije to ništa'', a u sebi će vrištati od sreće. Dečaci ne shvataju da o tebi govori i koje si devojke odbio, a ne samo koje si oberučke prihvatio, samo zato što su pokazale interesovanje za tebe.

Kasnije, dečak raste i razvija se (uglavnom samo fizički), završava fakultet, nađe posao, počne da se kući... A onda na scenu dolazi Njeno Kraljevsko veličanstvo - The Rospija.

Vešto ga zavodi koristeći se proverenim starim taktikama - ne daje mu. Njega to privlači još više, doživljava je kao čestitu i moralnu devojku (što u većini slučajeva ne mora da znači, poštenije su one koje se ne foliraju i ne glume lažne kaluđerice) i gubi glavu za njom. Rospy zna šta treba da radi. Sprijatelji se sa njegovim drugovima, kasnije ga odvoji od istih, ali indirektnim ispiranjem mozga. Nikada ne kaže otvoreno ružno o njegovim drugovima, već mu ubacuje crv sumnje, tako da ispadne kako je sve to njegova ideja. O drugaricama da ne govorim. Sa njima ne sme ni u mislima da priča! 

Kada ga odvoji od drugova, pripoji ga svom društvu. Ubacuje ga u svoju sektu. Izlaze zajedno u grad, ona igra sa drugaricama, dok on glumi džentlmena. 

Vremenom ga zavodi seksualnim umećem. U početku se pravi nevešta i obavezno mu kaže kako joj je drugi, eventualno treći (kada već ne može da slaže da joj je prvi, priroda je zeznula). Malo po malo, crna udovica je isplela svoju mrežu.

On je ponosan, on je srećan. Oseća se uspešno jer ima ženu koja ga voli. Nije mu bitno što mu se pola grada smeje i što mu je dostojanstvo na nivou pihtija koje su stajale tri dana na radijatoru. 

Kasnije dolazi trudnoća. O namernoj trudnoći neću da pričam, previše je izlizana tema. Zatim ide svadba. Mlada je i dalje vesela, slatka i mila. Svekrvu obožava. Piju kafu nedeljom po podne i razmenjuju recepte za turšiju.

A onda... Dolazi dete. Tada Rospy baca masku i više se ne ustručava. Njegove roditelje slobodno zove pogrdnim imenima, otvoreno mu brani da izlazi sa prijateljima, prebacuje mu za svaku sitnicu i igra igru ''Da nisam srela tebe, ja bih sada bila... Treba da mi budeš zahvalan!''

On je nezadovoljan,a njegovo samopoštovanje se smanjuje proporcionalno rastu njegovog stomaka. Seksa više nema, osim kada bude trebalo da se napravi drugo dete.

Amza nema nameru da je ostavi, jer mu je otvoreno zapretila da će mu oduzeti decu, bude li mu tako nešto palo na pamet. A računa i da je bolje za decu da gledaju nesrećne roditelje kako jedu jedno drugome unutrašnje organe, nego da budu ''deca razvedenih roditelja''.

I tako Amza i Rospija žive srećno i zadovoljno do kraja života, dok ih smrt konačno ne rastavi. 

Read More

Smrtnici na instagramu

Smrtnici na instagramu

   11:42       Unknown

---

Endi Vorhol je izjavio kako ce u budućnosti svako imati petnaest minuta slave. Kao da je predvideo društvene mreže i razvoj interneta. Danas se postaje slavan za dva minuta, s tim što ta slava isto toliko i traje. Veliki udeo u gubljenju anonimnosti ima instagram. Iako nemam profil na toj društvenoj mreži, fascinira me psihologija instagrama.

Gledajući svoje omiljene modele, glumce, pevače, jedan običan smrtnik je poželeo da bude poput njih. Pošto ne može da se bavi njihovim poslom i dostigne njihove rezultate, smrtnik može samo da se slika. Bukvalno! Mobilnim telefonom će napraviti legendarni selfi i krenuti u avanturu obrade. U nekom od programa će staviti sijaset filtera, ispeglati lice, ukloniti bubuljice, potamneti kosu i tako perfektnu fotografiju izbaciti među ljude. Da li tada prestaje da bude smrtnik? Da li je bliži svojoj omiljenoj zvezdi? Da li će uspeti za trenutak da bude deo savršenstva? Neće. Neće nikada.
Razlog za to je što će i sledećeg jutra gledati fotografije svojih idola i patiti što nije na njihovom mestu. Još ako zvezda izbaci sliku sa jahte, ili u novom Bentliju... Ipak, siroti mali smrtnici ne shvataju da su i javne ličnosti najobičnije osobe od krvi i mesa i da izgledaju skroz ljudski kada ih niko ne vidi. Izbrišite photoshop obrade, filtere, efekte, skinite profesionalnu šminku i dobićete čoveka, najobičnijeg čoveka. Najčešce se sa takvim čovekom niko ne poistovećuje, nikome nije uzor, jer ne izgleda savršeno. On postaje idol onda kada ga profesionalci dovedu do savršenstva, koje ne postoji.
I tako, dok se savršenstvo smeška sa crvenog tepiha, smrtnik broji kilograme, gleda u svoj opušteni stomak, karijes na šestici i istražuje programe za obradu fotografija.
Medutim, tu leži jedan veliki problem. Niko ne može i u stvarnom životu izgledati kao na fotografiji. Koje će filtere staviti kada ide do prodavnice? Koju će photoshop tehniku primeniti na svom salu kada ide na sastanak?
I tako u želji za divljenjem i kratkoročnom  slavom, smrtnik ne shvata da živi u svetu internet kriminala, gde se sve što izbaciš može upotrebiti protiv tebe. Privatnosti više nema. Oni malo upućeniji znaju da vlasti i obaveštajne službe mogu ući u trag svakoj stranici koju otvorite, pročitati svaku poruku koju napišete. Ipak, ljudi imaju potrebu da označavaju mesta na kojima su trenutno, da zapišavaju teritoriju. To je taj idealan život koji živimo na društvenim mrežama. Lepi smo, nasmejani, sedimo u kaficu, pijemo koktele. Baš je super dim, baš se dobro provodim...
I još jedan trend koji se niko ne zaobilazi - slikanje hrane. Najvažnije je izbaciti na instagram šta si jeo i pio, pod uslovom da je lepo dekorisano. To mi je malo vulgarno, u rangu izbacivanja snimka unutrašnjih organa. Koga brigaaaa? Pogotovo zato što niko nikada neće izbaciti pravu sliku. Gde su tu đuveč, pasulj, musaka? Nee, jedu se samo kanapei i piju se samo frapei.
I tako mali smrtnik izbaci sliku, pa broji lajkove, čeka komentare. Možda mu tih sat vremena koliko nova slika bude interesantna znače nešto u životu. Možda...

Read More

Priručnik za medije: Kako manipulisati glupim narodom

Priručnik za medije: Kako manipulisati glupim narodom

   07:40       Unknown

---

Mi ljudi mislimo da smo najpametniji, svoju inteligenciju nikada ne dovodimo u pitanje i smatramo da smo uvek u pravu. To nam daje za pravo da osuđujemo druge i olako donosimo mišljenje o bilo čemu što nema veze sa nama.
Toliko pametni  i bogom dani, nismo svesni koliko smo predmet manipulacije medija i moćnih pojedinaca. Većinu stavova smo usvojili preko medija, kriterijume formirali pod uticajem sredine i na kraju tvrdimo da smo samostalni u donošenju odluka.
Da li je crno zaista crno? Postoji li bela boja, ili sve ima svojih pedeset nijansi?

Mediji to odlično znaju i iskorišćavaju. Ljudima su neophodni skandali, tragedije i nastranosti kako bi se barem na minut odvojili od svojih beživotnih života. Aktere skandala će najglasnije osuditi, ali će i dalje pratiti razvitak njihove javne sramote. 

Kako ne bi mislili na sopstvene probleme i neuspehe, bave se privatnim životima javnih ličnosti, broje njihove ljubavnike, noćne izlaske i životne padove. kada su političari u pitanju, narod se više interesuje za njihova vozila, kvadraturu stana, novu ljubavnicu i kafanu u kojoj ručaju, nego za postignuća. Da li mediji izveštavaju o usvajanjima novih zakona, ekonomskoj situaciji i merama koje političari preduzimaju? Ponekad, ali primat odnosi njihov privatni život. 

Usred malverzacija sa privatnim preduzećima, mediji izveštavaju o golim fotografijama poznate stralete. Umesto da se bave ignorisanjem poreza Željka Mitrovića, kao i njegovim finansijama (neisplaćivanjem radnika) , mediji bruje o smrti njegove ljubavnice. Mnogi se pitaju ko je nova supruga Aleksandra Vučića, kao i batinjanjem njegovog brata, zanemarujući podatke da je taj isti brat vlasnik brojnih offshore kompanija. 

Ko je odgovoran za to? Mediji, kojima je isključivo bitna zarada, pa svoju profesiju svode na najstariji zanat? Moćnici, političari i tajkuni, koji spinuju informacije i (posredstvom kapitala) plasiraju trivijalne informacije i tračeve, ne bi li odvukli pažnju od relevantnih stvari? Možda su krivci građani? Tražeći jeftinu zabavu, ne zamaraju svoje glave informacijama važnijim od komšijskog ogovaranja? 

Produkcija Prinčevi Patroni iz Niša je u saradnji sa portalom Studnel sprovela odličnu akciju pod nazivom ''Da li verujete u sve što Vam se servira?'' Izveštavali su o novom filmu ove produkcijske kuće koristeći se dobrim starim sredstvima medijske manipulacije. U naslovu su obavezno koristili reči SKANDALOZNO, ŠOKANTNO i film o kome priča cela Srbija. Zar to nije dovoljno da prosečan građanin zagrize mamac? Sve što je šokantno i skandalozno je traženo i čitano. Iako vest sama po sebi nema ni traga bilo čemu skandaloznom, naslov je dovoljan da se plen uhvati i pruži čitanost ili gledanost. Jedan čovek je samo jedan broj više u tiražu i rejtingu, tako da nije bitno kako će ta vest uticati na potrošače. Mediji se ne bave ljudima, već brojevima. 

A ljudi k'o ljudi, dajte im hleba i igara i biće srećni. Izveštavajte ih o starletama, ljubavnicama, vilama sa bazenima i  novim vozilima i moći ćete nesmetano da im namećete svoje ideje i vladate njima, jer oni toga neće ni biti svesni.

Read More

Šta će ti obrazovanje, budalo?

Šta će ti obrazovanje, budalo?

   08:16       Unknown

---

Nedavno sam pročitao status na facebook-u: ''Kažeš imaš fakultetsku diplomu? Super, nego, pošto ti ovaj kupus?'' Nisam znao da li da povratim na tastaturu ili blokiram osobu koja je to napisala. Prodavati kupus na pijaci nije ružan posao i ne znam čemu omalovažavanje. Čak i ako sa fakultetskom diplomom neko prodaje dotični kupus, barem će znati bolje da sabere, oduzme, ili izmeri od onih koji su zadnji put pisali domaći zadatak u petom razredu osnovne.

Ljude ne delim na obrazovane i neobrazovane, ali (iskreno) više volim da se nađem u društvu obrazovanih. Ju, sram me bilo! Možda to zvuči uštogljeno i nekorektno, ali je mnogo lakše komunicirati sa takvima. Zašto? Za početak, ne moraš uprošćavati svoj rečnik i izbegavati sve komplikovane reči, trudeći se da osiromašiš govor do nivoa deteta u obdaništu, ne bi li te sagovornik razumeo. Osim toga, tema za razgovor je mnogo više, kao i sadržina tog razgovora. Osim ogovaranja komšiluka i rodbine, komentarisanja najnovije zvezde Granda i prepričavanja skorašnjeg pijanstva, postoji pregršt tema za diskusiju. 
Sa druge strane, maniri i ponašanje obrazovanih osoba se dosta razlikuju od ostalih. Ne znam da li zvučim kao snob, ali iskreno - ZABOLE ME (Obrazovane osobe ne kažu ''zabole me'' na glas). Ne bih voleo da ručam sa nekim ko srče supu, podriguje, češa noge, duva mi dim u lice i ogovara Milku iz druge ulice i prepričava mi s kim je sve spavala Nataša Bekvalac. Možda je to i do kućnog vaspitanja, ali ima velike veze i sa obrazovanjem. Ukoliko se krećeš u krugovima gde se diskutuje o kulturi, umetnosti, sportu, politici, ekonomiji (Bože, koliko tema za razgovor...), sigurno nećeš razmišljati o komšinicinim prljavim sudovima. 
Obrazovane osobe takođe koriste sve padeže, pravilno raspoređuju akcente i svesne su da je u 21. veku nepristojno pričati kao tvoja baba dok je kopala kukuruz.
Međutim, usled silnih ispita, kolokvijuma, seminarskih radova, litara kafe i šlihtanja profesorima, često se pitam šta mi je sve ovo trebalo. Čemu obrazovanje? Šta ja konkretno imam od toga. Evo par primera:
1. Kada ti stigne nalog za plaćanje kazne koju si već platio, možda će ti slučajno pasti na pamet da prvo proveriš zakonik, pa tek onda otrčiš da platiš jednu istu stvar sto puta, misleći ''Bolje ja to da platim, za svaki slučaj''.
2. Možda ćeš znati svoja prava i obaveze i nećeš biti lutka na naduvavanje, koju koristi ko kako stigne.
3. Bićeš uzor drugima i znaćeš da je tvoja odgovornost kao roditelja da daš deci dobar primer. Ne želim da moja deca misle kako je normalno imati platu od dvadeset hiljada i kako nije bitno to što ti poslodavac ne uplaćuje penziono i socijalno.
4. Nećeš se osećati neprijatno u društvu ljudi koji diskutuju o politici u Srbiji, a ti samo znaš da opsuješ Vučića (ne znajući ni čime se on bavi).
5. Naći ćeš način da sprovedeš svoje ideje i značeš da si ipak samo običan čovek. Samo glupi ljudi naglašavaju koliko su pametni. 
6. Nećeš nasedati na medijsku manipulaciju i znaćeš da je ilegalno emigriranje Albanaca preko Srbije samo dobro režirana predstava i (možda) će ti pasti na pamet da niko ne emigrira preko dana, glavnim putevima, dajući izjavu za medije. 
6. Ima još mnogo razloga, ali suština je ista.
Narvno, kad kažem obrazovani ljudi, mislim na one što uče, ali i čitaju knjige, informišu se o aktuelnim temama, kreću se u krugovima ambicioznih ljudi, prate sport, kulturu i umetnost (Ne, ne mislim samo na Pinkove zvezde i Farmu) i znaju da to nije sve, da ima mnogo više od toga. Ljude koji završavaju fakultet, a nepismeni su, needukovani i nemaju osnovne manire stavljam u istu kategoriju kao one koji izbacuju statuse o kupusu. 

I na kraju, da se vratimo na poentu priče. Nije sramota prodavati kupus na pijaci, imati diplomu i čitati knjigu. Sramota je biti ograničen.

Read More