Mali gradovi, veliki snobovi
Mali gradovi su rasadnici snobizma. Ne govorim ovo napamet, već kao neko ko je rođen i odrastao u malom gradu. Tek kad odete iz svog rodnog mesta, uvidite realnu situaciju. Tek kad se distancirate. Još ako obiđete i neke svetske metropole (Ne računa se Paralia u septembru!) i vidite kako se živi hiljadama kilometara daleko, shvatite da ste do tada bilo zarobljeni u mišijoj rupi.
Prvi problem ljudi u malim gradovima je ogovaranje. Previše se bave drugim ljudima, trude se da poznaju sve u gradu i da budu upućeni u svačiju priču. Vikendom u poznatoj diskoteci treba pozdraviti što više ljudi, izgrliti što više ''braće'' i slikati se sa što većom ekipom. Dan nakon toga služi za ogovaranje tih istih ljudi, prepričavanje koja devojka je kurva, a čiji momak je muvao njenu drugaricu. Što se onih starijih tiče, ni oni nisu bolji. Ukoliko ne izlaze u grad, oni su upoznati sa intimnim problemima komšija, pokušavajući da sakriju sopstvene. Tako će patrijarhalni roditelji lagati komšije da im ćerka bere maline u Arilju, umesto da priznaju da je otišla kod momka.
Stanovnici malih gradova uporno pokušavaju da usvoje kulturu metropole. Nažalost, onu plastičnu, nametnutu. Ispijaju duži sa hladnim mlekom i sveže ceđenu pomoradžu po ceo dan u kafićima, ali samo onim gde treba biti viđen. U malim gradovima su to najčešće dva-tri kafića. Naravno i u pomodnim kafićima se treba chek-inovati na facebook-u, pozdraviti što više ljude i piti što komplikovanije piće. Devojke se našminkaju i doteraju kao da žene brata, a muškarci se isprse, uvežbaju mačo hod i obavezno na sto izbace ključeve od kola, kupljenih na lizing nakon što im je tetka pozajmila novac.
Što veći malograđani, to su im nosevi podignutiji, skoro do neba. Uzdignute glave, oni sede pravo, proveravaju društvene mreže, obaveštavaju ljude o svom kretanju i trude se da izgledaju kao da ih svet oko njih ne zanima.
Nedavno sam bio u Barseloni. Na plaži sedi čovek u odelu, očigledno na pauzi za ručak i pije pivo. Relaksira se, ne razmišljajući što je on menadžer u odelu, koji bi trebalo da sedi u Starbucks-u, umesto na prljavom pesku. Dve devojke se drže za ruke, neki momci se ljube... niko ih ne gleda. Nikoga ne zanima ko su, šta su i šta rade u slobodno vreme. U slobodno vreme se bave sportom, posećuju manifestacije i vode računa isključivo o svom životu. Nikoga ne zanima šta je onaj drugi doručkovao.
''Na mirnoj površini ustajale, smrdljive vodene mase po kojoj se uhvatilo zelenilo, pojavilo se, iskočilo nekoliko talasića, žudeći da se otmu, da polete nekud više, ali se brzo vratiše masi; zelenilo opet sve pokri, a mirnu površinu ništa više ne uzdrma, nikakav se talas više ne podiže.
Uh, kako se oseća zadah ustajale vode koja se ne miče! Davi, guši. Vetra daj da krene nepomičnu trulu masu!
Nigde vetrića...'' - Radoje Domanović, Mrtvo more
Postali smo dobri glumci u glupom filmu.Ovo su samo slike. A kad još čuješ i priče koje prate ovakve pojave, da ti se smuči.
ОдговориИзбриши