I ljude ubijaju, zar ne

I ljude ubijaju, zar ne

   09:45       Unknown

---

Podržavam sve ljude koji se bave zaštitiom životinja. Iz više razloga. Prvo – Životinje ne umeju da govore, da se brane. Ne umeju da kažu ''Nemoj, molim te''. Napuštena keruša kojoj je bolesni um odsekao noge nije mogla da viče. Mogla je samo da ujeda. Naravno, kada pas počne da se brani, logično je da ga šutnete u stomak, ili gađate kamenom. Logično je, ako ste sadista. Drugi razlog što podržavam zaštitnike životinja je taj što su se životinje bezbroj puta pokazale humanije od ljudi. 

Životinja napada samo ako je ugrožena. Čovek često napada iz dosade. Zbog kompleksa. Taj isti čovek često ubija onog drugog. 

Muž ubija ženu, vršnjaci vršnjake, devojka momka, šef zaposlenog, narkoman slučajnog prolaznika, pljačkaš prolaznika... I ljude ubijaju, zar ne? Samo, o tome se često ćuti. Nedavno smo čitali u novinama o slučaju devojke koju su nepoznati napadači pokušali da kidnapuju, pred masom ljudi pored nje. Ljudi koji su to mirno posmatrali. 

Skoro sam iz daleka posmatrao momka i devojku kako se svađaju. Momak, visok preko dva metara, krupan kao bik, ćelav, krimi-rad-fazon i sitna, mršava devojka. On preti kako će je zaklati, prebiti ako mu još jednom odgovori drsko, naziva je raznim pogrdnim imenima, a ona bespomoćno pokušava da mu se odupre. Na svako njeno Nemoj da me vređaš, on ima jedno Nemoj sad da te prebijem. A mi ostali? Posmatramo. Ne mešamo se. Zato što je momak krupan, a mi miševi. Jadni, bedni miševi. Barem po ponašanju. 

Možda je momak iz moje priče u međuvremenu ubio svoju devojku. Možda joj je samo polomio neku kost. Za nas je to samo, jer nismo taj bol doživeli na svojoj koži. Ubijaju i decu, neretko njihovi roditelji, samo se o tome ćuti. Često su vršnjaci ti koji ubijaju svoje drugove. U tom slučaju direktor škole pokušava da zataška lošu vest, kako reputacija škole ne bi bila ukaljana.

Zašto sve ovo pišem? Nije mi namera vam zgadim dva minuta koliko ćete potrošiti na ovaj tekst. Neko je rekao ''Dobrodošli u Srbiju, zemlju gde se opravdava nasilje nad ženama''. Neko je odgovorio da je to govor antisrba, svih onih koji pokušavaju da nas predstave u negativnom svetlu. 

Da, u Srbiji se toleriše nasilje nad ženama, žmuri se pred silovanjem, ćuti se pod pretnjama. Srbija je zemlja koja je raj za ubice i pedofile. Kao i sve druge zemlje, samo što se negde više ćuti, a negde manje. Ukoliko ima sreće, ženu će napasnik samo silovati, a u najgorem slučaju zaklati i nastaviti normalno sa svojim životom. Zna da će proći nekažnjeno. I ljude ubijaju, a ne samo životinje. Problem je što smo na te vesti oguglali. Dok se to ne desi našoj sestri, majci, sinu, ćerki, ili čak nama. 

Read More

Šta je lepo u tuđem bolu, Srbine?

Šta je lepo u tuđem bolu, Srbine?

   09:11       Unknown

---

Masakri se dešavaju svakodnevno. Ne samo u Francuskoj. Na Bliskom istoku je izazov preživeti pokolj kao kod nas izdržati finansijski do kraja meseca – svakodnevan. Živimo u zemlji silovanoj od strane svakoga ko iole ima pravo glasa, a pritom smo i naivni, misleći da smo ''nebeski narod''. I tako dragi nebeski narod daje sebi za pravo da osuđuje druge, sebi slične.

Danas sam barem osam puta čuo rečenicu Tako im i treba, priznali su Kosovo. Ko je priznao Kosovo? Francuski narod? Oni i ne znaju gde je Kosovo. Većina njih nije ni čula za Srbiju. Da li smo nakon godina ugnjetavanja postali osvetoljubivi? Zašto nam tuđa patnja predstavlja zadovoljstvo? Radujemo se kada se u Francuskoj dogodi masakr, kada u Americi dođe do tragedije, u Nemačkoj, Britaniji... Da li će tuđa smrt promeniti nešto? Da li će učiniti da se osećamo bolje?

Sindrom žrtve nikako da nas napusti. Jadni mi Srbi, tako smo dobri i pošteni, najstariji narod, od boga dat, a ovako nam se vraća. Muče nas Amerikanci, Nemci, Albanci, a pogotovo komšije. Hrvati nas ne vole, sram ih bilo. Pošto mi njih volimo svim svojim srcem. Ili je nama dozvoljeno da ne volimo. 

Mi imamo argumente. Uvek imamo argumente! Svaki Hrvat pojedinačno nam je naneo zlo, svaki Amerikanac nas namerno ponižava. Iskreno, smatram da su Srbi i Hrvati isti narod. Dva cveta iz jednog korena. Zbog toga se i prepiremo međusobno. Zato što smo isti. 

Što se tiče Amerikanaca, većina njih nikada nije ni čula za Srbiju. Iz jednog jedinog razloga, zato što im nikada ta informacija nije trebala u životu. Kako onda narod koji je ugnjetavan i zlostavljan kroz vekove može poželeti zlo drugom narodu? Da li će smrt Hrvata ili Albanca nadomestiti nepravdu? Šta dobijamo mržnjom? Ništa! Ponečiji podsmeh, ili pogled sažaljenja. 

Slika u prilogu nema veze sa ovom temom, ali mi je draga. Bavite se fotografijom, šetajte po ovako lepom vremenu... Samo nemojte biti ogorčeni i zaslepljeni.

Read More

Zavidnost je ubila mačku

Zavidnost je ubila mačku

   08:05       Unknown

---

Ne pratim modne blogove, a samim tim ni Zoranu. Oblačim se prema sopstvenom nahođenju i ne interesuju me saveti oko kombinacije boja, ili mišljenje nekog dizajnera šta je ''must have'' ove sezone. Prvo, taj izraz ''must have'' je nešto što se na srpskom jeziku zove – proseravanje.

Ipak, podržavam blogerku Zoranu. Ili bolje reći Zorannuh. Iz jednog jedinog razloga. Zato što je uspešna. Pod definicijom uspeha podrazumevam ostvarenje sopstvenog sna, uz odlično zarađivanje. Ukratko, to su ljudi koji rade ono što vole, a žive kao bubreg u loju. To je moguće. Ipak, takvi ljudi su malobrojni. A svi ostali koji nisu poput njih svojski se trude da ih kamenuju. Onako kako se nikada nisu trudili da nađu posao. 

Progonjeni svojim neuspehom, trudiće se da umanje vrednost ovog drugog, da bi se manje osećali kao izgubljeni slučajevi. Najgore je što im još niko nije javio da na taj način samo povećavaju ukus svog neuspeha.

Da se vratimo na Zoranu. Ne pratim njen blog i ne zanimaju me teme o kojima govori. Nisam pročitao njenu knjigu i ne mogu da je kritikujem. Mogu samo kritikovati sve one dokone ljude koji, glumeći neki nivo koji nikada neće biti, osuđuju njen rad. Zašto? Zato što je blogerka? Zato što je napisala knjigu? Nisam znao da postoji pravilo koje zabranjuje bilo kome da piše. Možda je i meni zabranjeno da pišem, a da to i ne znam... Svi ti ljudi koji osuđuju nečiji rad, a pritom su sami neostvareni moraju shvatiti da nisu kompetentni.

Verujem da u skorije vreme neću pročitati Zoraninu knjigu. Svejedno, podržavam njen rad i drago mi je što je njena knjiga postigla uspeh. Dežurni kritičari mogu mirno nastaviti da kritikuju, žale se na vlast, ogovaraju komšiju i razmišljaju kako će platiti struju. Za to vreme, Zorana se smeši i potpisuje primerke svog hita. Dolaze novi dani, kritičari sve više tonu u blato svakodnevice, a ona je i dalje uspešna i srećna.  

Read More