Ubiti pticu bolesnicu
U zadnje vreme, dok čitam vesti,
shvatam koliko je ljudska vrsta kompletno poludela. Svakoga dana novi masakr,
muž ubio ženu, novo silovanje, otmica, pljačka... Mislim da smo oguglali na
crnu hroniku. Vest o ubistvu pevačice više nikome nije zanimljiva. Iako je
zločin na nivou holivudskog trilera, narod je željan nove senzacije, većeg
zločina. Potrebna je tema za razgovor sa kolegama i komšijama.
Pre nekoliko dana, gladan narod
se na kratko nahranio vešću da je muškarac iz Zaječara silovao i ubio trogodišnju
devojčicu.
Svi smo ga osudili, pozvali na
uvođenje smrtne kazne, coktali i zgražavali se.
Glavni problem je što niko ne
shvata da je taj čovek teško bolestan. Samo teško oboleo mozak može tako nešto
uraditi. Dakle, potrebna mu je pomoć, a ne osuda. Ne možemo izjednačiti umno
poremećenog čoveka i hladnokrvnog ubicu.
Problem je što se u Srbiji
mentalne bolesti ne shvataju ozbiljno. Niko ne razume probleme depresivne osobe
dok ista ne izvrši samoubistvo. Niko ne pruža pomoć psihopati dok ne uzme pušku
i poubija slučajne prolaznike. Kasnije se psihopata pošalje u zatvor, pedofil u
zatvor, a depresivna osoba u grob.
Najlakše je osuditi posledice
nečijih dela, a najteže uvideti uzroke.
Niko se ne rađa kao pedofil.
Zašto? Zato što svaki zdrav (neću reći normalan, jer je nenormalno deliti ljude
na normalne i nenormalne) čovek želi da se poigra sa detetom, prošeta ga,
pomazi, a ne da ga siluje. To može poželeti samo bolestan čovek.
Zašto se ljudi oboleli od raka
šalju u bolnice, a ljudi oboleli od mentalnih bolesti u zatvor? Zato što
mentalno bolesni ljudi mogu nauditi drugima, a fiziološki bolesni ne. Ipak, i
jednima i drugima je potrebna pomoć, na vreme.
Komšije posmatraju kako roditelji
tuku dete, čuju vrištanje iz kuće suseda, ali ne zovu pomoć. Ne žele da se mešaju.
To dete kasnije odrasta u nesigurnog adolescenta koga vršnjaci maltretiraju,
jer tinejdžeri vole da maltretiraju nesigurne vršnjake. Zatim, izrasta u
odraslog čoveka. Ipak, na tom razvojnom putu punom trauma i zlostavljanja,
njegov um se razboli.
Zdravi ljudi osuđuju bolesne...
Pre neki dan je pored mene na
klupici sedela žena koja je, očigleno, teško mentalno bolesna. Mislim da ima
dvostruku ličnost, jer menja glas i konstantno se svađa sama sa sobom. Jeziv
muški glas psuje veoma glasno, dok mu se tanušni ženski glas suprostavlja. Za
nju svi znaju u mom gradu, poznata je. Svi se sklanjaju kada je vide na ulici.
Niko joj ne pruža pomoć, koja joj je preko potrebna.
Možda je baš ta žena budući
ubica. Tada će je svi osuditi, a sada je ignorišu.
Verovatno ovako pišem jer i dalje
nisam roditelj. Jednoga dana, kada budem imao svoju decu, možda ću i ja
pozivati na ubistvo pedofila. Nadam se samo da neću svoju decu naučiti da
osuđuju bolesne i izbegavaju ih, jer ne bih voleo da baš oni doprinesu
razvijanju nekog novog pedofila, psihopate ili depresivca.
