август 2015

среда, 19. август 2015.

Avanturističko traženje posla i moji saveti


Završavam fakultet, uskoro ću diplomirati. Mnoge u ovom stadijumu hvata panika. Znaju da je red da nađu posao, nema smisla da traže i dalje od roditelja. Ipak, neki nastave da budu robovlasnici nad jadnicima koji su ih rodili, uz legendarnu frazu ’’Nema posla’’, koja je u Srbiji postala kultna, poput one ’’Ipak se okreće’’.

Od ispita do ispita, juri budžet, polaži kolokvijume... Studentski život ima smisao do poslednjeg ispita. A onda... Nalazite se u šoku, bačeni u stvarni svet. Ne znate šta se od vas očekuje. Izlazite iz mehura fakulteta i prinuđeni ste da se suočite sa pravim životom, van knjige.
Iskreno, jedva sam čekao da diplomiram i zaposlim se. Možda je narcisoidno sa moje strane, ali smatram da sam poprilično dobar u svojoj struci – diplomirani novinar. Možda živim u zabludi, ali verujem da ću lako naći posao, jer imam samopouzdanje kada je profesija u pitanju. Biti siguran u sebe je jako teško, ali meni je neskromnost uvek išla od ruke.
Počeo sam da tražim posao. Radi lakše evidencije, napravio sam Dnevnik traženja posla, što preporučujem i vama. Najobičnija sveska u kojoj ćete zapisivati gde ste konkurisali, njegov kontakt i eventualno nacrtati mrtvačku glavu pored njegovog imena. Šalim se (valjda).
Juče sam poslao devet e-maila. Nekoliko marketinških agencija (Zamišljam sebe kao PR-a u košulji, sa zgodnom koleginicom pored sebe), par magazina (Internet novinarstvo je idealno za kućne muve poput mene) i jedna televizija. Napravio sam listu svih kompanija kojima sam poslao mail-ove i pomislio ’’Bože pomozi. Zapaliću ti sveću od pedeset dinara ako negde upadnem’’. Ne znam da li postoji sveća od pedeset dinara, ali osećao sam se korisno dok sam to radio. Znam da radim na svojoj budućnosti.
Nakon toga sam napravio spisak svih televizija, radio stanica i novinskih redakcija u gradu, gde ću ovih dana predati CV. Verujem da je reč (dva slova) CV najviše izgovorena kod mladih posle reči seks. Ili hleb. Ili pare. Ići ću od kancelarije do kancelarije, odštampati svoj CV sa slikom u boji (slika iz kafane, dok sam još bio trezan) i predavati svima. Onda ću popisati sve redakcije gde sam bio.
Zatim sam napravio spisak marketinških agencija u gradu. I tu ću lično predavati CV (već stoti put se pominju ova dva slova!), šaljući im i mail-ve i zivkajući ih barem jednom mesečno. Ukoliko zatraže zabranu prilaska, nema veze, vredelo je.
Ne znam da li ću uskoro naći posao u struci. Daću sve od sebe. Biće ovo zanimljiva avantura, puna jurnjave po gradu, laskanja, ulizivanja i razočarenja. Napravite već sada svoj plan za traženje posla. Akcija! Možda vama upali. Javite šta ste uradili.

понедељак, 3. август 2015.

Mali gradovi, veliki snobovi


Mali gradovi su rasadnici snobizma. Ne govorim ovo napamet, već kao neko ko je rođen i odrastao u malom gradu. Tek kad odete iz svog rodnog mesta, uvidite realnu situaciju. Tek kad se distancirate. Još ako obiđete i neke svetske metropole (Ne računa se Paralia u septembru!) i vidite kako se živi hiljadama kilometara daleko, shvatite da ste do tada bilo zarobljeni u mišijoj rupi.
Prvi problem ljudi u malim gradovima je ogovaranje. Previše se bave drugim ljudima, trude se da poznaju sve u gradu i da budu upućeni u svačiju priču. Vikendom u poznatoj diskoteci treba pozdraviti što više ljudi, izgrliti što više ''braće'' i slikati se sa što većom ekipom. Dan nakon toga služi za ogovaranje tih istih ljudi, prepričavanje koja devojka je kurva, a čiji momak je muvao njenu drugaricu. Što se onih starijih tiče, ni oni nisu bolji. Ukoliko ne izlaze u grad, oni su upoznati sa intimnim problemima komšija, pokušavajući da sakriju sopstvene. Tako će patrijarhalni roditelji lagati komšije da im ćerka bere maline u Arilju, umesto da priznaju da je otišla kod momka. 
Stanovnici malih gradova uporno pokušavaju da usvoje kulturu metropole. Nažalost, onu plastičnu, nametnutu. Ispijaju duži sa hladnim mlekom i sveže ceđenu pomoradžu po ceo dan u kafićima, ali samo onim gde treba biti viđen. U malim gradovima su to najčešće dva-tri kafića. Naravno i u pomodnim kafićima se treba chek-inovati na facebook-u, pozdraviti što više ljude i piti što komplikovanije piće. Devojke se našminkaju i doteraju kao da žene brata, a muškarci se isprse, uvežbaju mačo hod i obavezno na sto izbace ključeve od kola, kupljenih na lizing nakon što im je tetka pozajmila novac.
Što veći malograđani, to su im nosevi podignutiji, skoro do neba. Uzdignute glave, oni sede pravo, proveravaju društvene mreže, obaveštavaju ljude o svom kretanju i trude se da izgledaju kao da ih svet oko njih ne zanima.
Nedavno sam bio u Barseloni. Na plaži sedi čovek u odelu, očigledno na pauzi za ručak i pije pivo. Relaksira se, ne razmišljajući što je on menadžer u odelu, koji bi trebalo da sedi u Starbucks-u, umesto na prljavom pesku. Dve devojke se drže za ruke, neki momci se ljube... niko ih ne gleda. Nikoga ne zanima ko su, šta su i šta rade u slobodno vreme. U slobodno vreme se bave sportom, posećuju manifestacije i vode računa isključivo o svom životu. Nikoga ne zanima šta je onaj drugi doručkovao.
''Na mirnoj površini ustajale, smrdljive vodene mase po kojoj se uhvatilo zelenilo, pojavilo se, iskočilo nekoliko talasića, žudeći da se otmu, da polete nekud više, ali se brzo vratiše masi; zelenilo opet sve pokri, a mirnu površinu ništa više ne uzdrma, nikakav se talas više ne podiže.
Uh, kako se oseća zadah ustajale vode koja se ne miče! Davi, guši. Vetra daj da krene nepomičnu trulu masu!
Nigde vetrića...'' - Radoje Domanović, Mrtvo more