Priznanje sebičnog čoveka
Nedavno
sam diplomirao i odmah se zaposlio. Deluje kao predratna pričica Mir Jam, ali
je istina. Naravno, kako to biva u Srbiji, odmah se skupila rodbina da mi
čestita. Pošto nisu mogli da mi požele da se zaposlim i ''unovčim diplomu'',
poželeli su mi nešto drugo, još banalnije. Da se oženim! Šta je tu banalno,
pitate se? Sada kada sam konačno dočekao svojih pet minuta, kada imam svoju
platu koju mogu trošiti samo na sebe, kupiti sve ono što sam do sada želeo, a
nisam imao novca, pola plate potrošiti na izlazak u grad... Sada da se oženim?
Sram ih bilo!
Možda sam sebičan, ali želim prvo sebe da zbrinem , pa tek onda
decu i ženu. Hoću jednoga dana da im, ne žaleći, dam pola plate, od srca.
Verujem da će me proći želja za hedonizmom za nekoliko godina i tek tada ću
početi da razmišljam o deci i deljenju novčanika. Naravno, to neće biti kada
odem u penziju, ali može još da sačeka. Ionako imam spisak destinacija koje
želim da posetim, garderobe koju želim da kupim, poklone kojima hoću da
obradujem najbliže. Brak i deca se sada ne uklapaju u taj plan.
Želim da vidim
Istanbul, zatim da otputujem na Kipar, pa onda Pariz, London, Berlin,
Amsterdam. Želim opet da odem u Barselonu i dočekam Novu godinu u Mosvi. Nakon
toga, jednog dana ću i svoju decu poslati tamo, pre toga im pričajući kako sam
se ja proveo. Želim da im dam primer! Najlakše je napraviti dvoje dece, koja će
nasleđivati garderobu, možda ići ponekad na more i ponavljati vaše greške. Na kraju krajeva, svako ima svoje
preokupacije. Nekome je to porodica, nekome posao, ljubav, novac... Tvrdim da u
životu ne možete imati sve u istoj meri. Nekada vam fali ljubav, nekada novac,
a neretko i zdravlje. Shodno tome, ljudi se fokusiraju na ono što ih čini
srećnima. U mom slučaju to su putovanja. Večere sa prijateljima i kupovina
zanimljivih rođendanskih poklona. Za to je potreban novac. Izreku da se novcem
ne kupuje sreća je izmislio neko ko je bio ili ekstremno bogat ili malouman.
Novcem se može pomoći prijatelju, otići u Portugal, platiti lečenje, a to je
ono što mene čini srećnim. Okružen sam ljudima koji su učinili ono što su drugi
očekivali od njih, onda kada su to od njih očekivali. To su isfrustrirani
ljudi, željni života. Viču na dete u prodavnici kada im traži čokoladu, a zna da
nemaju novac, pritom kupujući cigarete. Naglašavaju kako je sve skupo, kukaju
na nezahvalnu decu i nerazumnu ženu. Pravila su jednostavna: završiš fakultet,
zaposliš se, oženiš se, dobiješ prvo dete, dobiješ drugo dete i KRAJ. Niko više
nema očekivanja od tebe, jer ti si svoje ispunio. Ostaje još samo da odeš u
penziju i umreš.
