Strahovi od propuštanja i odbacivanja
Svakoga
od nas često proganjaju odluke koje smo doneli, a nismo ponosni na njih. Pre
svega, nismo ponosni na sebe. Bilo da su ugrozile nekoga, ili nam nanele
sramotu, ne mogu se izbrisati. Okolina nas je osuđivala, mnogi nas nisu
razumeli, a mi dobro znamo zašto smo to uradili.
Smatram
da su glavni razlozi za donošenje naglih i loših odluka dva straha – Strah od
propuštanja i Strah od odbacivanja.
Nisam
psiholog, ali volim da proučavam ljudsku psihu i tražim dublje razloge za,
često nerazumljivo, ljudsko ponašanje. Nisam studirao psihologiju, već
novinarstvo, iz jednog razloga – obrazovni sistem u Srbiji je nekvalitetan.
Studenti uče napamet teorije i definicije, dok u praksi ne znaju ništa. Možete
biti diplomirani ''dr mr'', ali i dalje nećete znati ništa o oblasti kojom se
bavite.
Tako
jedan laik počne da analizira ova dva straha. Strah od propuštanja, poznatiji
kao FOMO - Fear of missing
out nas proganja iako toga nismo svesni. U pitanju je još jedna bolest modernog
doba. Osoba stiče utisak da se život odvija mimo nje i da najvažnije događaje
propušta. Fomo najviše pogađa adolescente i ljude u dvadesetim godinama. Moja
teorija je da se kasnije vraća u klimaksu, što je jedan od razloga za farbanje
kose muškaraca i plastične operacije, kako bi se nadoknadila protraćena
mladost.
Klasičan primer
ovog straha je izlazak u grad. Mladi očekuju da će ih u diskoteci dočekati
proviđenje, nekoliko sati raja. Možda će pronaći srodnu dušu, učvrstiti
prijateljstva i stvoriti nezaboravne uspomene, najčešće sačuvane na društvenim
mrežama. Ukoliko ne izađe u grad, osoba stiče utisak da je propustila mnogo
toga i da bitne trenutke u svom životu neće nadoknaditi.
Strah od
odbacivanja se manifestuje osećanjem ovređenosti ukoliko nas odbaci osoba do
koje nam je stalo. U pozadini ovog straha krije se preterana potreba za
ljubavlju. Ukoliko se strah hrani, dolazi do ljubomore i osećaja inferiornosti.
‘’Ja sam niko i
ništa, previše sam ružan i glup, zbog toga me odbacuje,’’ pomisliće osoba
pogođena ovim strahom. ‘’Sigurno ima drugog momka, boljeg od mene, ili nove
prijatelje, koji su zabavniji od mene.’’
Ovaj strah se
često rađa u detinjstvu. Ukoliko roditelji previše rade i ne posvećuju dovoljno
pažnje detetu, u njemu se stvara osećaj manje vrednosti. Svako ko diše i ima
krv u sebi oseća potrebu da voli i bude voljen. Osobe koje nemaju tu portrebu
su posebni slučajevi, poznatiji kao psihički bolesnici.
To nas dovodi do
zaključka da svaka osoba u sebi ima ova dva straha. Plašimo se da nam
prijatelji ne okrenu leđa, da nas partner ne prevar i uvek je zabava bolja ako
smo je propustili.
Šta dolazi kao
posledica ovih strahova? Ulazak u loše veze, ili konstantno vraćanje osobi koja
nas ne zaslužuje. Uplašena osoba će reći ‘’Bolje biti sa nekim ko je loš prema
nama, nego sam.’’ Na taj način snižavamo svoje standarde i , prostim rečnikom
rečeno, pravimo od sebe krpu za prašinu.
Prelazimo preko
nečega što nas ugrožava i preti da nastavi, samo da ne budemo odbačeni.
Potrošićemo
zadnji dinar na izlazak, ili kafu u kafiću, kako bismo bili okruženi ljudima,
iako možda u tom trenutku želimo da budemo sami.
Kvalitetno
provedeno vreme sa samim sobom nije uzaludno. Iz samoće se često rađaju odlične
ideje, ali i očajnički potezi.
Sledeći put kada
poželite da donesete neku odluku, držeći se te ideje kao davljenik slamke,
razmislite o ovim strahovima. Da li ste sami? Da li vam je bolje biti sam ili
se kajati do kraja života?
