Očajnici ne dobijaju svoj deo kolača
Svakome prija pažnja i ljubav. Onaj ko kaže da
mu ne treba nečija pažnja, laže. To nije ništa ružno i ne treba da se krije.
Međutim, šta je problem? Ljudi su postali očajni.
Dele se na dve grupe:
-Oni
koji pristaju na sve, samo da ne budu sami
-Oni koji precenjuju sebe.
Ovi prvi su uvek u vezama. Iz jedne u drugu.
Reći će vam da su zaljubljeni i da tek sada osećaju pravu ljubav. Sve pre toga
nije valjalo. Za bivšu devojku/momka će reći sve najgore, jer se uvek na kraju
ispostavi da je to bio samo kreten/kučka. Nikada nisu oni krivi. Tako će i
sadašnji partner postai đubre, onda kada dođe neko novi.
Ne žele da priznaju da je i sadašnji partner
đubre i da im je veza čisto gubljenje vremena. Zbog osećaja pripadnosti, žmure
i ne slušaju. Pristaju da budu u nekvalitetnoj vezi, samo zbog tog osećaja.
Ujutru, dok peru krmeljive oči, mogu sebi da kažu Ja imam nekoga. Nema veze što
u suštini nemaju i nikada neće imati, oni se zavaravaju, lažu.
Takvi ljudi u jednom trenutku, koji uvek dođe
kada se najmanje nadaju tako jako padnu na dupe, da oporavak traje mesecima. U
jednom trenutku požele da grade zajednički život sa partnerom, ali sa
pacijentima se ne gradi život. Svako spuštanje na zemlju je bolno.
Oni koji precenjuju sebe
Oni su posebna kategorija. Dugo sam spadao u
ovu grupu, misleći za sebe da sam Bogom dan. Životne prilike su mi pokazale da
i Nad carem ima car i da je lepo imati samopouzdanje, ali ne i biti narcis.
Mnogi ljudi kada razmišljaju o vezama, imaju
spisak zahteva. Striktno znaju šta traže i žele. Njihov partner mora biti
takav, takav i takav... Dugačak spisak zahteva. I to je to. Na tome baziraju
potragu za partnerima.
Međutim, na jedno pitanje nemaju odgovor. Šta
oni mogu da pruže nekome? Kada ih to pitaš, uvek nastane tišina.
Mnogi će reći kako oni pružaju ljubav,
poštovanje, podršku, duhovitost, zabavu, dobar seks i tako u nedogled. Oni su svemoćni i pružaju sve. Ipak, kada bi
malo realnije sagledali činjenice, shvatili bi da ne postoji osoba koja može
pružiti sve. Niko nije savršen, jer taj pojam ne postoji, izmislili su ga
dokoni ljudi.
Kao i vi, svako ima svoje mane. Ukoliko želite
da se vaše mane tolerišu, morate i vi tolerisati tuđe.
Sagledajte objektivno svoj život. Ocenite sebe.
Da li vas prijatelji doživljavaju kao duhovite? Kada ste poslednji put bili
oslonac nekome? Kako se odnosite prema sebi, to je najbitnije? Iz ugla
posmatrača sagledajte sebe, shvatite šta vi nudite, pa tek onda tražite nešto
zauzvrat.
Postoji i dodatna grupa, meni omiljena: Oni
koji nisu u vezi i hoće da crknu zbog toga. Slični su kao prva kategorija, samo
manje očajni. Ne shvataju da ukoliko
nisi sam sebi dovoljan, partner ti tu ne može pomoći.
Ne verujem u teoriju o dve polovine. Ona je
moja lepša polovina, ja sam njena jača polovina.
Sebe ne doživljavam kao polovičnog čoveka.
Najbolje je kada znaš da si celina i treba ti još jedna celina, da budete dve
celine. Da vam bude zabavno. Bez slika na društvenim mrežama, koje govore
Vidite, mi se volimo. Koga briga da li se vi volite? Lepo vam je i bez te
celine, jer ste sebi dovoljni. Ne treba vam niko drugi, da bi ste se
definisali.
Sve me to podseća na parove koji ne mogu da
imaju decu. Dokle god nešto očajnički želiš i stvaraš sebi pritisak, to ti neće
doći. Nije im lako, ali sav taj stres ubija lepotu življenja.
Nedavno sam čitao tekst o ciljevima i bio je dat
primer žene koja ne može da ima decu, a očajnički ih želi. Terapeut ju je
upitao Šta biste uradili ako bih vam rekao da nikada nećete imati decu? Da li
ćete se ubiti, ili ćete ceo život kukati na nepravdu? Ili ćete jednostavno
živeti život najbolje što umete.
Koliko god ružno zvučalo, očajnici ne dobijaju
svoj deo kolača.
