Strahovi od propuštanja i odbacivanja

Strahovi od propuštanja i odbacivanja

   10:25       Unknown

---

Svakoga od nas često proganjaju odluke koje smo doneli, a nismo ponosni na njih. Pre svega, nismo ponosni na sebe. Bilo da su ugrozile nekoga, ili nam nanele sramotu, ne mogu se izbrisati. Okolina nas je osuđivala, mnogi nas nisu razumeli, a mi dobro znamo zašto smo to uradili.

Smatram da su glavni razlozi za donošenje naglih i loših odluka dva straha – Strah od propuštanja i Strah od odbacivanja.

Nisam psiholog, ali volim da proučavam ljudsku psihu i tražim dublje razloge za, često nerazumljivo, ljudsko ponašanje. Nisam studirao psihologiju, već novinarstvo, iz jednog razloga – obrazovni sistem u Srbiji je nekvalitetan. Studenti uče napamet teorije i definicije, dok u praksi ne znaju ništa. Možete biti diplomirani ''dr mr'', ali i dalje nećete znati ništa o oblasti kojom se bavite.

Tako jedan laik počne da analizira ova dva straha. Strah od propuštanja, poznatiji kao FOMO - Fear of missing out nas proganja iako toga nismo svesni. U pitanju je još jedna bolest modernog doba. Osoba stiče utisak da se život odvija mimo nje i da najvažnije događaje propušta. Fomo najviše pogađa adolescente i ljude u dvadesetim godinama. Moja teorija je da se kasnije vraća u klimaksu, što je jedan od razloga za farbanje kose muškaraca i plastične operacije, kako bi se nadoknadila protraćena mladost.

Klasičan primer ovog straha je izlazak u grad. Mladi očekuju da će ih u diskoteci dočekati proviđenje, nekoliko sati raja. Možda će pronaći srodnu dušu, učvrstiti prijateljstva i stvoriti nezaboravne uspomene, najčešće sačuvane na društvenim mrežama. Ukoliko ne izađe u grad, osoba stiče utisak da je propustila mnogo toga i da bitne trenutke u svom životu neće nadoknaditi.

Strah od odbacivanja se manifestuje osećanjem ovređenosti ukoliko nas odbaci osoba do koje nam je stalo. U pozadini ovog straha krije se preterana potreba za ljubavlju. Ukoliko se strah hrani, dolazi do ljubomore i osećaja inferiornosti.

‘’Ja sam niko i ništa, previše sam ružan i glup, zbog toga me odbacuje,’’ pomisliće osoba pogođena ovim strahom. ‘’Sigurno ima drugog momka, boljeg od mene, ili nove prijatelje, koji su zabavniji od mene.’’

Ovaj strah se često rađa u detinjstvu. Ukoliko roditelji previše rade i ne posvećuju dovoljno pažnje detetu, u njemu se stvara osećaj manje vrednosti. Svako ko diše i ima krv u sebi oseća potrebu da voli i bude voljen. Osobe koje nemaju tu portrebu su posebni slučajevi, poznatiji kao psihički bolesnici.

To nas dovodi do zaključka da svaka osoba u sebi ima ova dva straha. Plašimo se da nam prijatelji ne okrenu leđa, da nas partner ne prevar i uvek je zabava bolja ako smo je propustili.

Šta dolazi kao posledica ovih strahova? Ulazak u loše veze, ili konstantno vraćanje osobi koja nas ne zaslužuje. Uplašena osoba će reći ‘’Bolje biti sa nekim ko je loš prema nama, nego sam.’’ Na taj način snižavamo svoje standarde i , prostim rečnikom rečeno, pravimo od sebe krpu za prašinu.

Prelazimo preko nečega što nas ugrožava i preti da nastavi, samo da ne budemo odbačeni.

Potrošićemo zadnji dinar na izlazak, ili kafu u kafiću, kako bismo bili okruženi ljudima, iako možda u tom trenutku želimo da budemo sami.

Kvalitetno provedeno vreme sa samim sobom nije uzaludno. Iz samoće se često rađaju odlične ideje, ali i očajnički potezi.

Sledeći put kada poželite da donesete neku odluku, držeći se te ideje kao davljenik slamke, razmislite o ovim strahovima. Da li ste sami? Da li vam je bolje biti sam ili se kajati do kraja života?

Read More

Odbacivanje mladih je uništilo Srbiju

Odbacivanje mladih je uništilo Srbiju

   10:54       Unknown

---

Razmišljam ovih dana koji je glavni problem naše države, ali i nas samih, kao jednog naroda. Zašto su zapadne zemlje uspešnije i ekonomski jače od naše zemlje? Osim korupcije, lopovluka, nepoštovanja zakona, glavni problem je odbacivanje mladih.

Čini se da to nije gorući problem, ali ako se ovaj trend nastavi, Srbija će opravdano nestati sa mape. Zašto opravdano? Ukoliko neko u bašti ima korov, koga nikako da se reši, a za to vreme ne obrađuje i zaliva mladu i zelenu biljku, već je pušta da se pretvori u korov, da li se taj neko ponaša odgovorno? Da li vodi računa o svojoj bašti? Ne mislim samo na političare. Ovaj problem, zapravo ima najmanje veze sa politikom.

Mladi ljudi se posmatraju kao besplatna radna snaga, kao stoka koja može da povuče veliki teret. Igra se na kartu njihovih nadanja i snova. Obećaj mladom čoveku kule i gradove i radiće šta god poželiš, jer će ga nada voditi. Donosiće ti velike sume novca, a za uzvrat ti neće tražiti ništa.

Mladim autorima niko ne pomaže da se afirmišu. Da bi anonimni i neafirmisani pisac izdao knjigu, mora zamoliti roditelje, prijatelje ili rodbinu da finansiraju troškove štampanja, jer izdavačka kuća to svakako neće. U devedeset posto slučajeva mu neće ni pružiti priliku, jer nije afirmisan. Začarani krug bede.

Pored ogromnog broja kvalitetnih pevača, menadžeri angažuju prostitutke koje ne bi mogle ni da nariču na sahranama, jer kada im je Bog delio silikone, sluh i glas nije sigurno.

Diplomirani pravnici stažiraju u advokatskoj kancelariji, najčešće bez novčane nadoknade. Idu na saslušanja, pišu tužbe, proučavaju dokumente, ali za to ih niko ne plaća.

Možda je lakše zaposliti se kao prosta radna snaga i raditi u kafiću, magacinu, fabrici ili butiku. To su sve pošteni poslovi i ne treba ih se stideti. Ipak, kada radite u fabrici osam do deset sati teške fizičke poslove i okruženi ste radnicima koji su u istoj situaciji kao i vi, kolika je verovatnoća da ćete naći posao kao diplomirani ekonomista, pravnik, lekar, psihijatar, apotekar, nakon što se vratite kući i krenete da masirate otekle ruke? Da li se krećete u krugovima u kojima je moguće da vas neko zapazi?

Svaki privatnik smatra da on čini uslugu mladom čoveku što mu dozvoljava da mu donosi novac bez ikakve nadoknade. Znam da je radno iskustvo najvažnije i da se stiče upravo radom, ali to ne mora nužno biti volonterski. Čak i ako su u prilici da plate novog radnika, poslodavci će taj novac zadržati za sebe. Ili će vrednom mravu dati poneku mrvicu, čisto da ima za piće.

Ko u međuvremenu plaća hranu tom mravu? Ko mu plaća račun za mobilni telefon, gaće, čarape, prevoz, daje novac za kafu, za užinu? Svi znamo ko... Šta ako mrav nema roditelje, ili su teško bolesni? U toj situaciji, može komotno da se pridruži tim istim roditeljima.

Uopšte me ne iznenađuje porast prostitucije i sponzorstva, kako sa ženske, tako i sa muške strane. O odlivu mozgova da ne govorim.

U poslu, ali i u državi Srbiji važi pravilo kao u vezama – ''Ako neko ne ume da ceni to što ima, znaće kada to nešto izgubi. Međutim, tada će biti kasno, jer će neko drugi to prepoznati i ceniti.''

Read More

Odbrana botova

Odbrana botova

   10:13       Unknown

---

Dolaze nam izbori, udahnite duboko i spremite se za silovanje. Ispiranje mozgova i lažna obećanja sa svih strana. U želji da osvoje moć i time kompenzuju komplekse iz puberteta, političari su spremni na sve. U želji da podele sa njima parče kolača, ljudi su spremni na sve.

Svako ko kaže da ga vlast ne bi promenila, laže. Čovek je kao mleko, lako se pokvari. Zavedeni željom, smeju se na bilbordima, onim svojim ljigavim osmesima. Sve više primećujem mlade, naročito studente, kako se keze na plakatima i flajerima. Ubeđeni su da ih čeka svetla budućnost. Znaju da drugačije ne mogu naći posao. Što je najgore, neke od njih i čeka blistava budućnost, ali ne zato što će biti stručnjaci u svojoj oblasti, već zato što su na vreme izučili demagogiju. Još dok se razvijaju, upijaju znanje od svojih stranačkih kolega. Uče kako da manipulišu, zavode, obećavaju...

Posebna grupa malih ljudi, koji nisu političari, a pretenduju da to postanu su botovi. Jedan deo naroda ih prezire, a onaj drugi deo su oni. Za njih se govori da rade za sendvič.

Nedavno sam pročitao blog, čiji link možete pronaći na kraju teksta, u kome autor prenosi iskustva nekih botova. Oni ne rade za sendvič, kao ni za novac. Oni rade za nadu. Nadaju se da će jednoga dana baš oni postati direktori državnih preduzeća, ili da će ih postaviti na važnim položajima, zato što umeju brzo da kucaju komentare na Twitteru.

Neki od njih obilaze građane za vreme izborne tišine, da bi ih ''posavetovali'' za koga da glasaju, nadajući se napretku u stranci.

Zašto niko od njih neće napredovati? Zašto niko od njih neće biti direktor javnog preduzeća?

-Zato što svaki laik, a kamoli ministar, premijer, ili bilo ko drugi ne zna ko su oni. Botovi su kao Minioni, mali su, stopljeni u masu, ali niko od njih se ne izdvaja. Oni služe da zadovolje ciljeve i budu deo gomile, ali nikada se ne mogu izdvojiti iz svoje homogene mase. Šteta, bili bi odlični rukovodioci firmi, jer su poslušni, rade šta im se kaže i spremni su i rođenu majku da prodaju zbog lažnih obećanja. Zar nisu takvi ljudi idealni političari?

Ipak, razumem botove. Žao mi ih je. To su očajni ljudi, koji ni na koji drugi način nisu uspeli da se zaposle. Nisu bili dovoljno uporni, ili niko nije prepoznao njihove kvalitete (za kucanje komentara i osmišljavanje argumenata koji bi i amebi uvredili inteligenciju).

Žao mi ih je, jer su naivni. Misle da su oni baš ti koji će ostvariti snove lažirajući javno mnjenje. Nadaju se, veruju, maštaju. Onda ti isti botovi dođu u određene godine, bez uspeha, posramljeni, jer im se smeje cela nacija. Smeju im se rođaci, komšiluk. Sažaljevaju ih i ne shvataju ozbiljno.

Mnogo lete, misle da im je to jedino rešenje i na kraju ostanu posramljeni i izigrani. Jadni botovi.

Nije bitno u kojoj su stranci, da li je vlast i opozicija. U kanalizaciji sve isto smrdi, nešto manje, nešto više.

Blog Aleksandre Mališić za VICE, o botovima.

Read More

Zakon prostitucije u ovoj džungli

Zakon prostitucije u ovoj džungli

   06:01       Unknown

---

Živimo u džungli. Pravila su surova i važi zakon najjačeg. Oni koji se ne adaptiraju i ne nauče da se bore, završavaju samleveni i odbačeni. 

Svakoga jutra jedan lav se budi. Proteže se i odlazi u lov. Mora naći plen koji će ga nahraniti. Plen mora biti slabiji od njega, u suprotnom će on sam postati plen. 

Svakoga jutra jedan čovek se budi. Njegovi jutarnji rituali su duži od lavovih, ali nakon kafe, doručka i tuširanja, i on odlazi u lov. Kao i lav, čovek juri plen. Koji će biti slabiji od njega.

Lav mora da preživi, a mora nabaviti hranu i za svoju porodicu. Čovek mora zaraditi novac kako bi kupio hranu svojoj porodici.

Nejakim lavićima vremenom izrasta griva, krik im postaje prodorniji i oni nauče da love. Ukoliko ne ojačaju, doći će neka druga životinja, hijena, i pojesti ih.

Nejakim momcima i devojkama izbijaju bubuljice, divljaju hormoni. Upisuju fakultete da bi se opijali na studentskim žurkama i spavali sa što više ljudi. Ukoliko posle toga ne ojačaju, hijene u ljudskom obliku će ih večno prognati na Biro.

Čovek posmatra, njuši. On njuši strah svog sagovornika, njegove slabosti, očekivanja. Na osnovu toga, on smišlja priču. Da li će ga dotući, zavesti, poniziti, očarati, naljutiti, oduševiti, zavisi od prilike.

Jedina razlika između čoveka i životinje je što životinje ubijaju plen isključivo da bi preživele. Ljudi to često rade iz pukog zadovoljstva.

Kada ljudski predatori još osvajaju? Kada zavode. Ista je situacija kada treba zavesti poslovne i ljubavne partnere. Čovek odlazi na poslovni skup, gde je gomila ljudi. On posmatra, raspituje se, proučava njihov govor tela. Zatim kreće u akciju. 

U diskoteci, on snima, proučava, smišlja priču, a zatim, kad locira metu, on kreće u akciju.

Poslovni čovek prilazi željenom klijentu, partneru i zna da ima pet sekundi, koliko traje prvi utisak, da osvoji metu. U tih nekoliko sekundi on mora biti intrigantan, zanimljiv, pristupačan i poželjan. 

U diskoteci, on prilazi devojci, upoznaje se sa njom i zna da mora imati zanimljiv uvod, kako bi devojka poželela da priča sa njim. On mora biti intrigantan, zanimljiv, pristupačan i poželjan. Devojka mora poželeti da bude sa njim. Klijent mora poželeti da sarađuje sa njim.

Još jedna razlika između ljudi i životinja je ta što se ljudi prodaju, a životinje ne. Čovek će prodati svoje telo, svoje ideje, znanje i iskustvo. On će sve to upakovati u ukrasni papir i prodati onome ko najviše ponudi.

Klasičan zakon prostitucije. U životu opstaju samo najbolje prostitutke. 

Read More

Bogato siromašni ljudi

Bogato siromašni ljudi

   10:31       Unknown

---

Ljiljana je čuveni kardiolog u svom gradu. Radi u lokalnoj bolnici, ali i u privatnoj praksi. Cenjena je i veoma dobro plaćena. Suprug joj je hirurg, a starija ćerka studira medicinu. Mlađi sin ide u medicinsku školu, a kasnije će odlučiti da li će biti stomatolog, ili kardiolog. Ona nosi bunde, vozi automobil od trideset hiljada evra i ima vikendicu na Kopaoniku.

Šta ne znamo o njoj? Ljiljana je ćerka čuvenih lekara i njena budućnost je bila određena onda kada je babica na njenom rođenju potvrdila da je živa. Dok su druga deca maštala kako će biti pevači, glumci, đubretari, policajci, Ljiljana je ponavljala reči svoje majke: ''Ja ću biti lekar''.

Dok je spremala ispite na Medicinskom fakultetu i proučavala jetru u formalinu, nikada svoju odluku nije dovodila u pitanje. Njoj je suđeno da bude lekar.

Zašto je onda nervozna? Zašto puši dve pakle cigareta dnevno? Zašto nije spavala sa mužem osam meseci?  Zašto ne zna da joj je ćerka abortirala prošle nedelje, a sin uradio pirsing na jeziku? Zato što kad dođe kući, legne da spava. Nakon toga odgleda seriju, a zatim čita knjigu pred spavanje. Nervozna je kada se vrati kući. Nervozna je kada ide na posao. Zna da je tamo čekaju pacijenti koji joj idu na živce i kolege sa kojima nije u dobrim odnosima. Dok gleda EKG nalaze pacijenata, dođe joj da im iste nabije u nos, jer je nerviraju i ti papiri, i njena ordinacija i beli mantil.

Juče je pila kafu sa Milicom, svojom prijateljicom iz Gimnazije. Milica je vaspitačica. Plata joj je mizerna, do guše je u kreditima i kupuje u Second Handu. Dok Ljiljana uzdiše i žali se na migrenu, Milica joj prepričava kako je mali Mihajlo pevao ''Mama voli bebu'', dok su mu drugari aplaudirali. Oči joj sijaju.

''Kako možeš da budeš tako nasmejana po ovako odvratnom vremenu?'', interesovalo je Ljiljanu.

''Zato što mi ta deca, Ljiljo, daju pozitivnu energiju. Ti znaš da sam oduvek volela da se bavim decom. Volim svoj posao.''

''Možda sam i ja nekada želela da budem balerina, ali sam oduvek znala da treba da budem lekar,'' negodovala je gospođa Primarijus.

''Kako si znala?''

''Tako što...'', zbunila se Ljiljana. ''Jednostavno sam znala.''

''Tako što su te roditelji naterali da studiraš medicinu,'' ubacila se Milica.

Njene reči su ošinule Ljiljanu poput biča. ''Ja barem imam odličnu platu, ne podižem kredite da bih platila reprogram za račun za vodu i idem svake godine na more.''

''Naravno, draga. Blago tebi.'' 

Milica nije želela da objašnjava Ljiljani zašto joj je život čist promašaj. Znala je ona to i sama. Pustila je svoju prijateljicu da kuka o svojim problemima, a zatim se vratila kući, da se naspava, kako bi sutradan otišla nasmejana na mesto gde je srećna.

Read More

Zato što smo jednaki, zato ste i same

Zato što smo jednaki, zato ste i same

   08:05       Unknown

---

Svi govore o ravnopravnosti među polovima. To je, osim homoseksualaca, Islamske države i plate premijera države, postala omiljena tabu tema. Slažem se sa većinom žena oko njihovih prava. Smatram da sve polove treba tretirati jednako. Dati svima jednake plate i ne smatrati da je žena nekvalifikovani radnik, samo zato što će jednog dana otići na porodiljsko bolovanje. Istina je da će time poslodavac biti na gubitku, plaćaće doprinose nekome ko mu ne donosi zaradu, ali to je jedini način da se produži vrsta, a samim tim i radna snaga.

Međutim, smatram da su žene u većoj meri te koje diskriminišu same sebe. Iako sam muškarac, imam dovoljan broj bivših devojaka, sestara i drugarica, da mogu zaključiti kako finkcioniše ženski mozak.

One se ne takmiče sa muškarcima, već međusobno. To je ono što ih koči. Dok se dve menadžerke takmiče koja je uspešnija, treći menadžer (muškarac) je uradio posao i postao direktor. On se kasnije fokusirao na porast profita, dok je njegova koleginica direktorka više vodila računa o tome da li je nova radnica pumpala usta, ili su prirodna. I zašto sve kolege gledaju u njenu zadnicu, kad on ima lepšu?

Naravno, nisu sve žene takve. Onim drugim, poput Meril Strip u ''Đavo nosi Pradu'' skidam kapu. To se zovu liderke.

Privatno, postavlja se pitanje Šta žene žele? Jasno je kao dan, žele da se osećaju sigurno, bezbedno uz svog muškarca. On se potrudi da se one osećaju sigurno, pruži im sve što požele i onda postaje – previše mekan. Šmokljan.

Dakle, treba im pružiti sve i tretirati ih kao princezu, ali moramo imati meru, kako im ne bismo dosadili.

Nedavno sam jednoj drugarici rekao ''Vi žene ste počele nenamerno da hvatate muškarce na foru Budi džentlmen''.

''Veruj mi, ništa tu nije nenamerno,'' odgovorila mi je.

Žele da budu hladne, da se femkaju, kako bi zadržale vašu pažnju, a onda se iznenade kada ih više ne pozovete.
Pridržaćete im kaput, otvoriti vrata, privući stolicu... Onda će tražiti da im dodate pikslu i sipate šećer u čaj. A onda će reći drugarici '' Dosadan je, radi sve što mu kažem. Meni treba pravo muško''.

Drugi slučaj, zvani sastanak. Pozovete je da izađete i dobijete odgovor ''Pa... ne znam...''

Na takav odgovor, možete samo poslati ''Ok'', jer nemate nameru da ubeđujete nekoga, osim ako niste druga godina srednje škole i mnogo vam se sviđa Milica iz drugog pet.

Šta se onda dešava? Opet grešite. Trebalo je da se borite za nju. Trebalo je da je naterate da izađe sa vama. Ona je svesna da je poželjna  i da samo jaka žena može biti uz jakog muškarca. Ne zadovoljava se malim stvarima i ne želi da spusti svoje kriterijume.

A šta je sa muškarcima? Da li muškarci imaju pravo da razmišljaju tako. Da li imaju pravo da kažu ''Želim odlučnu, jaku devojku, sa kojom ću imati iskren odnos, bez femkanja i taktiziranja''? Ako te pozovem na piće, očekujem da mi kažeš Da ili Ne. Ukoliko mi kažeš Ne, neću te više zvati. Kao i ti, ni ja ne želim da se zadovoljavam malim stvarima.

Slažem se da muškarac treba osvajati ženu. Smatram da je treba osvajati svakoga dana, iznova. Ali, ko je rekao da žena ne treba osvajati muškarca? U želji da dokažu svetu kako su samostalne i nezavisne, postale su usamljene. Niko ne voli santu leda.

Read More

Novinari kleče

Novinari kleče

   07:29       Unknown

---

Nedavni incident sa, nadam se bivšim, ministrom Gašićem i novinarkom Zlatijom Labović pokrenuo je razularenu masu. Narod se pobunio, a sa njima i neki novinari. Organizovani su protesti pod nazivom ''Novinari ne kleče''. I ne treba da kleče! Ne bi smeli. Kao diplomirani novinar, ako sam nešto naučio na fakultetu, to je da je novinarstvo poštena profesija, veoma važna za javnost. Ne bi se nazivala ''Sedma sila'', da nije tako.

Ipak, novinari kleče. Svakodnevno. Zbog takvih novinara, ova profesija je degradirana. Pogotovo od kada se novinarom naziva osoba koja je nakon srednje ekonomske, počela da piše za neki tabloid, ne znajući ni kompoziciju vesti, a kamoli pravopis, ili novinarsku etiku. Takve osobe se ne libe da kao naslov stave ''Poznata pevačica pokazala mačkicu'' ili da na naslovnoj strani postave fotografiju tragično nasradale žrtve udesa.

Još jedan novinar koji kleči je Dragan Vučićević. Verujem da on kleči svakodnevno, zapisujući instrukcije i smernice za dalje delovanje. Svaki novinar koji je stranački opredeljen i radi u interesu jedne strane, šireći negativnu propagandu protiv druge strane, kleči. To, zapravo, nisu novinari, već prostitutke.

Novinari su postali gori od svake starlete, izjednačivši svoj moral sa najokorelijim političarem.

Oni kleče kada treba da prime mito, kada treba da objave dezinformacije i naškode onom licu koje ih ne plaća, kada imaju ekskluzivu i jure da je objave, nebitno da li krše etička i moralna pravila.

Zašto novinari kleče? Zato što su prinuđeni da kleknu, ne bi li im se konačno isplatila plata, koja kasni osam meseci. Ne bi li konačno podigli svojih dvadeset hiljada, kako bi pokrili minus na računu, platili ratu za kredit i isplatili ček koji ide tog meseca.

Novinari kleče i kada ih urednik, koji je hiljadu puta gori od njih, pritiska za vest, ucenjuje i vrši mobing nad njima.

Plemenita profesija je pretvorena u prostakluk. Televizija ''Pink'' najavljuje specijalnu emisiju o ucenama novinara. Izneće se poverljiva dokumenta koja dokazuju kako su novinari ucenjivali političare i tajkune. Odlična ideja, narod treba da bude upoznat sa novinarskim prljavim poslovima. Međutim, da li je ta ista televizija izveštavala o ucenjivanju novinara, o pretnjama tih istih političara i tajkuna? Možda će to uraditi u budućnosti, ali onda kada im za to neko plati, kada stigne direktiva.

Svi klečimo, svakodnevno. Oni retki imaju hrabrost da ustanu i pobune se. To su ljudi koji pišu istoriju, jer male crve brzo zaborave, ili ih pominju kao negativan primer. Kleknuće jedan novinar, za njim i drugi, ali treći će ustati, a onda će druga strana klečati.

Read More