O čoveku koji ne ume da prašta

O čoveku koji ne ume da prašta

   01:57       Unknown

---

Dogode se stvari koje te promene iz korena. Neplanirano. U jednom trenutku si okružen gomilom ljudi,  a u drugom njih više nema. Oni koji su bili sastavni deo tvog života, pili kafu s tobom, slušali tvoje ispovesti, poveravali ti tajne, postanu neko kome se samo javiš na ulici.

Godine, osim bora, donose iskustvo. Naučene lekcije, koje su te povređivale, kasnije postanu opomena. Kad si mlad imaš uverenja, koja se kasnije menjaju.

Okružiš se ljudima. Neke ti je život poslao, a neke si sam birao. Odlučiš da im veruješ. Kao i svako ljudsko biće, oni pogreše. Želeći da budeš čovek, oprostiš im. To nikako ne znači da im zaboraviš.

Ti isti ljudi naprave još jednu grešku, a zatim i drugu. Ti im i dalje praštaš iz dva razloga. Prvi, nadaš se da će se promeniti. Drugi, ne želiš da opterećuješ bliske ljude. Želiš da se osećaju prijatno uz tebe, bez pridika i popovanja.

Vremenom ih navikneš na situaciju u kojoj oni rade šta hoće, ne vodeći računa o svojim delima, a ti im konstantno opraštaš.

Na kraju dođe do sitnice, potpuno beznačajne gluposti, koja prelije vodu u tvojoj punoj čaši. Okreneš im leđa i odeš. Bez ružnih reči, bez objašnjenja. Samo nestaneš iz njihovog života.

Prođe neko vreme, ti ljudi se sete tebe. Sete se uspomena i zajedničkih trenutaka. Sete se tvojih priča i tvog osmeha. Pokušaju da dođu do tebe, da ti se izvine, da se vrate na staro. Ti ih više ne vidiš.

Pokušavajući da promeniš druge, promeniš se ti sam.

Možda oni u međuvremenu postanu bolje osobe, uvide gde su pogrešili i, možda, bi ovoga puta bili bolji prema tebi, ali... Ti više nisi ista osoba.

Shvatiš da su bili deo tvoga života, bilo ti je lepo sa njima, naučili su te mnogo čemu, ali u sadašnjem trenutku ne vidiš sebe pored njih.

Često shvatamo zdravo za gotovo ono što imamo pored sebe. Ne shvatamo da to možemo izgubiti jednoga dana. Ne shvatamo da ta osoba sa kojom se podrazumeva da ćemo danas piti kafu sutra može biti samo poznanik.

Taj poznanik bi možda i oprostio, ali gorko iskustvo mu je oduzelo moć opraštanja.

Vremenom ostanu samo uspomene, koje na kraju izblede. Okružimo se novim ljudima, novim svakodnevicama, a sve pre toga kao da je bilo u prošlom životu. 

Read More

Važno je zvati se gastarbajter

Važno je zvati se gastarbajter

   06:00       Unknown

---

Čitam u novinama kako se u inostranstvu najviše traže građevinski radnici, PVC montažeri i stolari. Ukratko, traže se oni koji hoće da zapnu, da vuku, nose, tegle i ćute. Ljudi koji u svet odlaze trbuhom za kruhom nadajući se boljem životu.

Fascinantno mi je kako u inostranstvu ljudi pristaju na poslove koje u svojoj zemlji ne bi radili nikada. Radiće kao konobari, sobarice, čistači, bilo šta, nebitno kolika je plata, samo da se dokopaju parčeta sna.

Ljudi koji sede kod kuće i ne žele da rade bilo šta što nema veze sa njihovom strukom, iscrpljujući svoje roditelje pristaju da ''preko bare'' budu bilo ko, bilo šta.

Zašto? – Zato što rodbina ne mora da zna čime se bave, koliko wc šolja su očistili. Bitno je da znaju da je rođak/kum/komšija u Švajcarskoj.

Sa druge strane, kolika je šansa došljaka gastarbajtera da napreduje? Da li će čistač iz Srbije postati menadžer prodaje, ili će kuvarica u menzi postati zamenica direktora? Neće, jer stranci na doseljenike gledaju kao ti isti doseljenici na kišne gliste, obilaze ih, ili se prave da ne postoje.

Jednom godišnje glista dođe u svoje rodno mesto i meša nemački i srpski jezik, iščuđava se kako nam je država neuređena, jer  ''u Nemačka nema to!'' Važno je da drug iz osnovne i sestra od ujaka budu zadivljeni dok naručuje viski s ledom, okreće vola na ražnju u dvorištu, uz Snežanu Đurišić na Apple lap topu, prolazi gradskom ulicom u novom BMW-u, jer... Dve nedelje u rodnom selu kao bog vrede više nego ostatak godine u tuđini kao niko i ništa.

Ipak, postoje i pozitivni aspekti života gastarbajtera. Ne provedu ceo život tamo gde su rođeni, ograničavajući se jednim gradom za ceo život. Upoznaju druge kulture i nauče ponešto korisno od drugog naroda, usvoje neke zdrave navike i uvide kako izgleda i drugačiji pogled na svet.

Mlade ljude koji u inostranstvu pronađu posao za koji su se školovali u potpunosti podržavam. Ako tvoja zemlja ne ceni tvoje znanje i smatra da joj ne treba tvoje iskustvo, već kumovog sestrića, onda idi tamo gde si potreban. Skupi hrabrost, pozajmi novac i uđi u avion.

Podržavam i one koji žele da ostanu u svojoj zemlji. Iako emigracije posmatram drugačije. Mi smo svi stanovnici planete Zemlje i nebitno je u kome gradu živimo, koji je kontinent u pitanju... Dom je tamo gde si srećan.

Ako je neko srećan dok vozi BMW kroz selo, u redu je... Dok čisti wc šolje i ljušti krompir, u redu je... Sve je stvar izbora, a malo i dokazivanja...

Read More

Jedina tajna uspeha Novaka Đokovića

Jedina tajna uspeha Novaka Đokovića

   12:19       Unknown

---

Pet žaba je pokušavalo da skoči na drvo. Pokušavale su i padale. Neke od njih su odmah odustale, a neke su nastavile da se bore. Preostale su dve. Jedna je odustala i pala kod ostalih. Dozivale su usamljenu žabu koja je uporno skakala, pokušavajući da se domogne drveta. Govorile su joj da treba da odustane, nema smisla da se izdvaja. Ipak, žaba je uspela. Popela se na drvo. Iz jednog jedinog razloga – bila je gluva. Nije čula povike ostalih.

Novak Đoković je ta žaba. To je glavni razlog njegovog uspeha.

Ne volim potrebu našeg naroda da diže u nebesa bilo koju javnu ličnost i dodeljuje joj status božanstva. Toj osobi se pripisuje patriotizam, plemenitost, skromnost, a svaki naznačaj ljudske prirode se opravdava. Ukoliko osoba pokaže da je samo čovek, nalazi se opravdanje, ili se smišlja teorija zavere.

Kada Novak pobeđuje, on je ''Nole, srpski sin''. Kada gubi, odmah se smišljaju razlozi, zašto ''Sudija namerno nije hteo da prekine meč, iako je video da je Nole u pravu. Svi nas mrze''.

Stranci osporavaju njegov talenat, parafraziraću njegove izjave, umanjujući značaj njegovih pobeda, pokušavajući da pretvore tenis u rijaliti program.

On stoji između dve vatre. Između zaludnih Srba, kojima očajnički treba Mesija i zlonamernih stranaca, koji i ne znaju gde se Srbija nalazi.

A šta on radi za to vreme? – Živi. Onako kako on hoće. Vredno radi, trenira, vežba, vodi računa o ishrani, meri  se, leči se i podiže pehare. Ne sluša druge žabe. Ni kada ga hvale, ni kada ga kude. Iskreno, ni od jednih ni od drugih ne može imati neke preterane koristi. Pohvale njegovog naroda mu mogu biti jak vetar u leđa i nova nada ako ikad posrne, ali taj isti narod će komentarisati gde on plaća porez, koliko li je koštalo njegovo venčanje, šta jedu njegovi psi, da li će se njegova majka nekada nasmejati...

Uvek ćete upoznati nekoga ko zna nekoga ko poznaje njegovog ujaka, ili tetku, ili bivšu komšinicu. Po njegovom izrazu lica cela nacija zna da li nešto nije u redu. Svi misle da ga poznaju.

On je tu kada roditelji kreiraju ambicije svojoj nerođenoj deci, a tu je i kada treba napraviti satiričnu stranicu na društvenim mrežama.

A šta on radi za to vreme? – Živi. Onako kako on to hoće. Zato što zna da kada ste na trci i okrećete se za svakim šumom, nikada nećete doći do cilja. 

Read More

Dali su nam život, ali nas nisu pripremili za njega

Dali su nam život, ali nas nisu pripremili za njega

   15:10       Unknown

---

Roditelji vaspitavaju svoju decu da budu poslušna. Ukoliko kažu ''Ne trči'' očekuju da dete stane iste sekunde, poput dresiranog psa. Udariće dete ili će ga kazniti ukoliko bude zahtevalo da mu kupe čokoladu u prodavnici, zato što se oglušilo o njihovu naredbu ''Kupiću ti ono što JA mislim da ti je potrebno''. Kada kupuju garderobu deci, gledaju cenu i praktičnost, ne obazirući se na želje i potrebe svoje dece. 

Zašto to rade? Iz jednog jedinog razloga – zbog okoline. Potrebno im je da okolina potvrdi da su dobri roditelji. Poslušno dete je odraz uspešnog roditelja. Ukoliko je dete nemirno, svi će okriviti roditelje. Šta se dešava sa roditeljima koji puste svoju decu da trče po parku, mažu se čokoladom, stave pirsing na obrvu, ili krenu u grad u kratkoj suknji? Osudiće ih okolina. I ništa više.

Ne shvataju da poslušno dete ne sluša samo njihove komande. Ono je isprogramirano da sluša, da tuđe reči doživljava kao naređenje. To dete je poslušno i svojim drugovima kada mu ponude marihuanu, svom momku kada joj predloži seks bez zaštite, svom šefu kada ga ponižava, policajcu kada mu traži mito...

Roditelji pripreme decu za slepu poslušnost. Ukoliko te neko stariji uvredi, ne odgovaraj mu, ukoliko ti zazvoni mobilni na sastanku, ponašaj se kao da si izvršio genocid. Ako si kriv, stidi se i budi ponizan. Ako nisi kriv, opet se stidi i budi ponizan.

Suštinski gledano, u želji da se dokažu kao roditelji, svoju decu ne pripreme za realan život.

Ne nauče decu kako da kažu ''Ne'', kako se izvuku iz loše veze, kako da se informišu o svojim pravima, kako da se odbrane ukoliko neko pokuša da ih siluje, kako da se što pre otrezne, kako da pokažu šefu i kolegama da zahtevaju poštovanje, kako da prepoznaju kada ih najbolji prijatelj laže...

Ukoliko roditelj razgovara sa svojim detetom o korišćenju zaštite, smatra se da je nemoralan, jer podstiče dete na blud. Očevi brane svojim ćerkama da prespavaju kod momka, misleći da će time sačuvati njihovu nevinost. Tada su te iste ćerke prinuđene da lažu kako spavaju kod drugarice, ili da imaju seks na raznoraznim parkinzima, ili u parkovima. Želeći da od njih stvore čedne devojčice, naprave ni krive ni dužne kurve.

Ukoliko ćerka dovede momka kući, komšiluk će ih olajavati. Zbog toga ćerka često ostaje nezaštićena u nečijoj jazbini.

Uče svoje sinove da se ne tuku, nakon čega oni završe sa madricama i podlivima, jer nisu znali da se odbrane od pijanog momka, koji je pomislio da baš njegovu devojku gledaju.

''Nemoj da piješ u kafiću, sipaće ti drogu u piće'', čuvena rečenica. A gde onda da piju? U parku? Kod kuće ne mogu, jer roditelji misle da njihova deca žive na Koka-Koli i Fanti.

''Vidim li te sa cigaretom, ubiću te'' za dete znači ''Puši iza neke šupe, ili u mraku, poput klošara''.

''Ne svađaj se sa kolegama'' znači ''Ćuti i gutaj knedlu, a kada dođeš kući prevrći se celu noć, nervirajući se''.

''Ne iznosi svoje mišljenje'' znači ''Ćuti i trpi''.

Nakon svega toga, ta deca se pretvaraju u isfrustrirane osobe, koje zbog sopstvenog nezadovoljstva terorišu ljude oko sebe, naročito one koje su roditelji pripremili za ovaj svet.

To dete jednoga dana postane čovek koji se oseća nesigurno, kao da mu nije jasno šta se od njega očekuje. Ne zna kako da se izbori sa sopstvenim potrebama i željama, ne ume da ''pročita ljude'' i krivicu uvek svaljuje na druge, jer nije sposobno da se suoči sa istinom.

Na kraju, postaje roditelj, koji svome detetu ne kupuje čokoladu u prodavnici, ne objasnivši mu zašto nema novca, tražeči da dete koje ne zna ni koliko vredi sto dinara shvati šta znači izraz ''Nemam''. Hvale se prijateljima kako su tukli svoju decu, jer ''Neće on meni tako, nije on meni roditelj'', ne shvatajući da u većini slučajeve dete i jeste roditelj svome roditelju. Onaj roditelj koji kaže ''Osvrni se malo oko sebe. Sagledaj moje potrebe. Pusti okolinu. Ako si ti nezadovoljan, zašto ja moram da ispaštam zbog toga?''

Read More

Strahovi od propuštanja i odbacivanja

Strahovi od propuštanja i odbacivanja

   10:25       Unknown

---

Svakoga od nas često proganjaju odluke koje smo doneli, a nismo ponosni na njih. Pre svega, nismo ponosni na sebe. Bilo da su ugrozile nekoga, ili nam nanele sramotu, ne mogu se izbrisati. Okolina nas je osuđivala, mnogi nas nisu razumeli, a mi dobro znamo zašto smo to uradili.

Smatram da su glavni razlozi za donošenje naglih i loših odluka dva straha – Strah od propuštanja i Strah od odbacivanja.

Nisam psiholog, ali volim da proučavam ljudsku psihu i tražim dublje razloge za, često nerazumljivo, ljudsko ponašanje. Nisam studirao psihologiju, već novinarstvo, iz jednog razloga – obrazovni sistem u Srbiji je nekvalitetan. Studenti uče napamet teorije i definicije, dok u praksi ne znaju ništa. Možete biti diplomirani ''dr mr'', ali i dalje nećete znati ništa o oblasti kojom se bavite.

Tako jedan laik počne da analizira ova dva straha. Strah od propuštanja, poznatiji kao FOMO - Fear of missing out nas proganja iako toga nismo svesni. U pitanju je još jedna bolest modernog doba. Osoba stiče utisak da se život odvija mimo nje i da najvažnije događaje propušta. Fomo najviše pogađa adolescente i ljude u dvadesetim godinama. Moja teorija je da se kasnije vraća u klimaksu, što je jedan od razloga za farbanje kose muškaraca i plastične operacije, kako bi se nadoknadila protraćena mladost.

Klasičan primer ovog straha je izlazak u grad. Mladi očekuju da će ih u diskoteci dočekati proviđenje, nekoliko sati raja. Možda će pronaći srodnu dušu, učvrstiti prijateljstva i stvoriti nezaboravne uspomene, najčešće sačuvane na društvenim mrežama. Ukoliko ne izađe u grad, osoba stiče utisak da je propustila mnogo toga i da bitne trenutke u svom životu neće nadoknaditi.

Strah od odbacivanja se manifestuje osećanjem ovređenosti ukoliko nas odbaci osoba do koje nam je stalo. U pozadini ovog straha krije se preterana potreba za ljubavlju. Ukoliko se strah hrani, dolazi do ljubomore i osećaja inferiornosti.

‘’Ja sam niko i ništa, previše sam ružan i glup, zbog toga me odbacuje,’’ pomisliće osoba pogođena ovim strahom. ‘’Sigurno ima drugog momka, boljeg od mene, ili nove prijatelje, koji su zabavniji od mene.’’

Ovaj strah se često rađa u detinjstvu. Ukoliko roditelji previše rade i ne posvećuju dovoljno pažnje detetu, u njemu se stvara osećaj manje vrednosti. Svako ko diše i ima krv u sebi oseća potrebu da voli i bude voljen. Osobe koje nemaju tu portrebu su posebni slučajevi, poznatiji kao psihički bolesnici.

To nas dovodi do zaključka da svaka osoba u sebi ima ova dva straha. Plašimo se da nam prijatelji ne okrenu leđa, da nas partner ne prevar i uvek je zabava bolja ako smo je propustili.

Šta dolazi kao posledica ovih strahova? Ulazak u loše veze, ili konstantno vraćanje osobi koja nas ne zaslužuje. Uplašena osoba će reći ‘’Bolje biti sa nekim ko je loš prema nama, nego sam.’’ Na taj način snižavamo svoje standarde i , prostim rečnikom rečeno, pravimo od sebe krpu za prašinu.

Prelazimo preko nečega što nas ugrožava i preti da nastavi, samo da ne budemo odbačeni.

Potrošićemo zadnji dinar na izlazak, ili kafu u kafiću, kako bismo bili okruženi ljudima, iako možda u tom trenutku želimo da budemo sami.

Kvalitetno provedeno vreme sa samim sobom nije uzaludno. Iz samoće se često rađaju odlične ideje, ali i očajnički potezi.

Sledeći put kada poželite da donesete neku odluku, držeći se te ideje kao davljenik slamke, razmislite o ovim strahovima. Da li ste sami? Da li vam je bolje biti sam ili se kajati do kraja života?

Read More

Odbacivanje mladih je uništilo Srbiju

Odbacivanje mladih je uništilo Srbiju

   10:54       Unknown

---

Razmišljam ovih dana koji je glavni problem naše države, ali i nas samih, kao jednog naroda. Zašto su zapadne zemlje uspešnije i ekonomski jače od naše zemlje? Osim korupcije, lopovluka, nepoštovanja zakona, glavni problem je odbacivanje mladih.

Čini se da to nije gorući problem, ali ako se ovaj trend nastavi, Srbija će opravdano nestati sa mape. Zašto opravdano? Ukoliko neko u bašti ima korov, koga nikako da se reši, a za to vreme ne obrađuje i zaliva mladu i zelenu biljku, već je pušta da se pretvori u korov, da li se taj neko ponaša odgovorno? Da li vodi računa o svojoj bašti? Ne mislim samo na političare. Ovaj problem, zapravo ima najmanje veze sa politikom.

Mladi ljudi se posmatraju kao besplatna radna snaga, kao stoka koja može da povuče veliki teret. Igra se na kartu njihovih nadanja i snova. Obećaj mladom čoveku kule i gradove i radiće šta god poželiš, jer će ga nada voditi. Donosiće ti velike sume novca, a za uzvrat ti neće tražiti ništa.

Mladim autorima niko ne pomaže da se afirmišu. Da bi anonimni i neafirmisani pisac izdao knjigu, mora zamoliti roditelje, prijatelje ili rodbinu da finansiraju troškove štampanja, jer izdavačka kuća to svakako neće. U devedeset posto slučajeva mu neće ni pružiti priliku, jer nije afirmisan. Začarani krug bede.

Pored ogromnog broja kvalitetnih pevača, menadžeri angažuju prostitutke koje ne bi mogle ni da nariču na sahranama, jer kada im je Bog delio silikone, sluh i glas nije sigurno.

Diplomirani pravnici stažiraju u advokatskoj kancelariji, najčešće bez novčane nadoknade. Idu na saslušanja, pišu tužbe, proučavaju dokumente, ali za to ih niko ne plaća.

Možda je lakše zaposliti se kao prosta radna snaga i raditi u kafiću, magacinu, fabrici ili butiku. To su sve pošteni poslovi i ne treba ih se stideti. Ipak, kada radite u fabrici osam do deset sati teške fizičke poslove i okruženi ste radnicima koji su u istoj situaciji kao i vi, kolika je verovatnoća da ćete naći posao kao diplomirani ekonomista, pravnik, lekar, psihijatar, apotekar, nakon što se vratite kući i krenete da masirate otekle ruke? Da li se krećete u krugovima u kojima je moguće da vas neko zapazi?

Svaki privatnik smatra da on čini uslugu mladom čoveku što mu dozvoljava da mu donosi novac bez ikakve nadoknade. Znam da je radno iskustvo najvažnije i da se stiče upravo radom, ali to ne mora nužno biti volonterski. Čak i ako su u prilici da plate novog radnika, poslodavci će taj novac zadržati za sebe. Ili će vrednom mravu dati poneku mrvicu, čisto da ima za piće.

Ko u međuvremenu plaća hranu tom mravu? Ko mu plaća račun za mobilni telefon, gaće, čarape, prevoz, daje novac za kafu, za užinu? Svi znamo ko... Šta ako mrav nema roditelje, ili su teško bolesni? U toj situaciji, može komotno da se pridruži tim istim roditeljima.

Uopšte me ne iznenađuje porast prostitucije i sponzorstva, kako sa ženske, tako i sa muške strane. O odlivu mozgova da ne govorim.

U poslu, ali i u državi Srbiji važi pravilo kao u vezama – ''Ako neko ne ume da ceni to što ima, znaće kada to nešto izgubi. Međutim, tada će biti kasno, jer će neko drugi to prepoznati i ceniti.''

Read More

Odbrana botova

Odbrana botova

   10:13       Unknown

---

Dolaze nam izbori, udahnite duboko i spremite se za silovanje. Ispiranje mozgova i lažna obećanja sa svih strana. U želji da osvoje moć i time kompenzuju komplekse iz puberteta, političari su spremni na sve. U želji da podele sa njima parče kolača, ljudi su spremni na sve.

Svako ko kaže da ga vlast ne bi promenila, laže. Čovek je kao mleko, lako se pokvari. Zavedeni željom, smeju se na bilbordima, onim svojim ljigavim osmesima. Sve više primećujem mlade, naročito studente, kako se keze na plakatima i flajerima. Ubeđeni su da ih čeka svetla budućnost. Znaju da drugačije ne mogu naći posao. Što je najgore, neke od njih i čeka blistava budućnost, ali ne zato što će biti stručnjaci u svojoj oblasti, već zato što su na vreme izučili demagogiju. Još dok se razvijaju, upijaju znanje od svojih stranačkih kolega. Uče kako da manipulišu, zavode, obećavaju...

Posebna grupa malih ljudi, koji nisu političari, a pretenduju da to postanu su botovi. Jedan deo naroda ih prezire, a onaj drugi deo su oni. Za njih se govori da rade za sendvič.

Nedavno sam pročitao blog, čiji link možete pronaći na kraju teksta, u kome autor prenosi iskustva nekih botova. Oni ne rade za sendvič, kao ni za novac. Oni rade za nadu. Nadaju se da će jednoga dana baš oni postati direktori državnih preduzeća, ili da će ih postaviti na važnim položajima, zato što umeju brzo da kucaju komentare na Twitteru.

Neki od njih obilaze građane za vreme izborne tišine, da bi ih ''posavetovali'' za koga da glasaju, nadajući se napretku u stranci.

Zašto niko od njih neće napredovati? Zašto niko od njih neće biti direktor javnog preduzeća?

-Zato što svaki laik, a kamoli ministar, premijer, ili bilo ko drugi ne zna ko su oni. Botovi su kao Minioni, mali su, stopljeni u masu, ali niko od njih se ne izdvaja. Oni služe da zadovolje ciljeve i budu deo gomile, ali nikada se ne mogu izdvojiti iz svoje homogene mase. Šteta, bili bi odlični rukovodioci firmi, jer su poslušni, rade šta im se kaže i spremni su i rođenu majku da prodaju zbog lažnih obećanja. Zar nisu takvi ljudi idealni političari?

Ipak, razumem botove. Žao mi ih je. To su očajni ljudi, koji ni na koji drugi način nisu uspeli da se zaposle. Nisu bili dovoljno uporni, ili niko nije prepoznao njihove kvalitete (za kucanje komentara i osmišljavanje argumenata koji bi i amebi uvredili inteligenciju).

Žao mi ih je, jer su naivni. Misle da su oni baš ti koji će ostvariti snove lažirajući javno mnjenje. Nadaju se, veruju, maštaju. Onda ti isti botovi dođu u određene godine, bez uspeha, posramljeni, jer im se smeje cela nacija. Smeju im se rođaci, komšiluk. Sažaljevaju ih i ne shvataju ozbiljno.

Mnogo lete, misle da im je to jedino rešenje i na kraju ostanu posramljeni i izigrani. Jadni botovi.

Nije bitno u kojoj su stranci, da li je vlast i opozicija. U kanalizaciji sve isto smrdi, nešto manje, nešto više.

Blog Aleksandre Mališić za VICE, o botovima.

Read More