Kako da pronađeš sebe i izađeš iz te smrdljive močvare

Kako da pronađeš sebe i izađeš iz te smrdljive močvare

   06:30       Unknown

---

U kojim godinama treba pronaći sebe? Da li su to dvadesete? Tridesete? Srednja škola? Kada čovek shvati čime želi da se bavi i kako želi da provede svoj život? Kada sa sigurnošću možemo reći Ja želim da se bavim time, to ne želim da radim i hoću da mi život bude takav i takav?

Tužna činjenica je da neki ljudi nikada ne pronađu sebe. To su oni kojima smeta šef, mrze kolege, partner ih nervira, deca su im nezahvalna, a vlast je kriva za sve loše što im se desilo u životu. Dozvolili su da im drugi oblikuju život. Pred kraj srednje škole su uključili autopilota i opustili se, radeći ono što se od njih očekuje, idući linijom manjeg otpora.

Vreme i mesto kada shvatite šta želite od života je potpuno neočekivano. Meni se desilo iznenada. Oduvek sam znao čime želim da se bavim i kako želim da oblikujem svoj život, ali nikada to nisam primenio u praksi. Uvek sam potajno to želeo, ali neki drugi put. Uvek sam ponavljao Ima vremena. Zapamtite: NIKADA NEMA VREMENA, KAO SADA!

Radio sam posao koji nisam voleo i koji me nije ispunjavao. Čak ni novac nije bio dovoljan motiv. Konstantno sam imao osećaj da gubim vreme. Zaradiću novac i ništa više, pomislio sam. Samo gubim vreme. Na gubitku sam.

Šta je poenta svega? Radite samo one stvari takom kojih se osećate korisno. Ako vam nešto deluje kao gubljenje vremena, batalite to! Iako sam zarađivao tokom tog posla, osećao sam se beskorisno, kao da nisam uopšte iskoristio svoje potencijale.

Uradite jedan test:

Zamislite da ćete sutra umreti. Ovo vam je poslednji dan. Da li biste ga proveli na poslu kojim se trenutno bavite? Ukoliko ne biste, gubite vreme.

Nakon toga, zamislite sebe za 10, 20, 30 i 40 godina. Da li ste na istom poslu kojim se danas bavite? Koji je to posao? Ukoliko je to vaš trenutni posao, blago vama. Spadate u srećne osobe i ja (kao i 90 % populacije) vam zavidim. Ukoliko nije trenutni posao, šta čekate? Verujte mi, ne čekate ni novac, ni bolju priliku, ni okolnosti. Čekate HRABROST. Onu istu hrabrost koju sada nemate, jer su vas roditelji, prijatelji, učitelji i mediji naučili da je ne smete imati. Po njima, u redu je biti kukavica i živeti život koji ne volite. Ako su mogli oni da protraće svoj život, zašto biste onda vi živeli onako kako želite...

Nikada nije kasno. Svaki dan može biti početak neke nove priče. I posebno treba razumeti da se ne rađamo svi sa istim afinitetima.

Pre dosta godina, pročitao sam knjigu Adrijan Mol i godine lutanja. Naslov mi nije bio jasan. Zašto godine lutanja? U moju odbranu, bio sam klinac i mislio sam da sve u životu sve podrazumeva.  Nije mi bilo jasno zašto luta. Završio je školu, dakle logično je da se zaposli, oženi i dobije decu. Radi ono što voli, živi s kim želi i srećan je. Šta tu nije jasno? Zašto luta? Šta mu je?

Sada mi je naslov knjige potpuno jasan. Dvadesete mogu biti godine lutanja. Međutim, nekome ceo život može biti lutanje.

Kada osoba ne pronađe sebe, ja to vidim ovako: Pliva na dnu močvare sa sebi sličnima i želi da izađe na površinu, ali nema hrabrosti. Lakše je daviti se u blatu i kriviti druge, nego pokušati da izađeš na vazduh.

U jednom trenutku, osoba potpuno poludi i izađe na površinu. Udahne vazduh iz sve snage i iznenadi se zašto to nije ranije učinila. U močvari je toplo, tu su prijatelji, ali je zagušljivo i neverovatno smrdi.

Preporučujem vam film Magic beyond the words o J.K.Rouling, spisateljici koja je napisala Harija Potera. Koliko god da vas život nije mazio, to nije izgovor za neuspeh. Pogledajte ovaj inspirišući film i verujem da ćete se barem malo okuražiti da pokušate.

Read More

Top 10 najboljih gradova za život

Top 10 najboljih gradova za život

   05:54       Unknown

---

Ukoliko ikada poželite da emigrirate i potražite sreću u nekom drugom gradu, ova top lista će vam pomoći pri odlučivanju. Svake godine se vrši analiza najbojlih gradova za život, a u obzir se uzimaju gradovi na svim kontinentima. Na prvom mestu je Kanada, a slede je Okeanija (Australija i Novi Zeland) i Skandinavija.

Glavni kriterijumi su: životni standard, cene nekretnina, cena osnovnih namirnica (hleb, mleko, jogurt, gorivo), zaposlenost i potreba za novom radnom snagom. Takođe, jedan od parametara je i bezbednost u gradovima, odnosno kolika je stopa kriminala i nasilja.

Predstavljam vam Top 10 gradova:

1.       Cirih, Švajcarska

2.       Beč, Austrija

3.       Vankuver, Kanada

4.       Ouklend, Novi Zeland

5.       Toronto, Kanada

6.       Frankfurt, Nemačka

7.       Čikago, USA

8.       Luksemburg, Luksemburg

9.       Oslo, Norveška

10.   Stokholm, Švedska

Nigde nije idealno. Razlika između ovih gradova i Srbije je u tome što mnoge stvari koje se tamo podrazumevaju su ovde luksuz. Tamo je moguće raditi dva ili više posla i dogovoriti se sa poslodavcem u vezi sa radnim vremenom, prekovremenim radom i platom. Normalno je biti plaćen za svoj rad i očekivati od poslodavca da ispoštuje datu reč.  Svuda se mora raditi, ali negde ćete biti cenjeni, a negde će vas tretirati kao jeftinu radnu snagu.

Naravno, ko je svoju sreću našao u Srbiji i lepo mu je ovde, taj je uspeo životu. Svaka mu čast! Ko nije, neka nam barem pošalje razglednicu.

Read More

Post je vreme kvazi vernika

Post je vreme kvazi vernika

   05:36       Unknown

---

Uveliko je vreme posta, kada svaka osoba koja se izdaje za vernika jede ribu i čeka pričest. Svi znamo kako se posti. Ne jedeš prase, pile, ne piješ mleko, itd... A šta je sa ponašanjem? Kako treba da se ponašaš u toku posta? To je većini vernika nebitno. Ponašaj se kako hoćeš, radi šta god hoćeš, samo pazi da ne popiješ mleko. Shvatate li tu količinu gluposti?

Pre svega, smatram da je vera lična stvar i da svako ima pravo da je primenuje onako kako on hoće. Niko nema prava da ubeđuje druge da treba da budu vernici, ili ateisti. Za sebe smatram da sam vernik, ali verujem za sebe, a ne za druge. Nije mi bitno da li će drugi reći On je pravi Srbin, vernik.

Nekoliko puta u životu su me razni vernici osudili što ne postim ceo post, što ne idem nedeljom u crkvu i objašnjavali mi kako sam ja u suštini nevernik. Međutim, kada sam video ko su ti ljudi, shvatio sam da sam u odnosu na njih itekako vernik.

Razgovaram sa osobom koja veruje u Boga, a pritom izjavljuje kako mrzi Muslimane, Hrvate, Albance, Katolike... Totalna kontradiktornost. Mržnja prema drugim verama, nacijama, seksualnim orijentacijama i vera ne idu zajedno. Dakle, nisi vernik. Možeš da se pričešćuješ do sutra, nisi vernik!

Vreme posta me je inspirisalo da analiziram svoju veru i ljudi oko mene. Po meni, post nema nikakve veze sa hranom. Potpuno je nebitno da li jedeš pečenje ili kuvano povrće. Bitno je šta radiš.

Postiš, a u isto vreme ogovaraš najbolje prijatelje, psuješ majku svima oko sebe, svađaš se, imaš redovne seksualne odnose, varaš partnera, kradeš po klubovima, kradeš od roditelja.... Ne, ti ne postiš. Ti si jedan veliki prevarant. Ne prema drugima, jer drugih se ne tiče tvoja vera. Prevarant si prema sebi. Zavaravaš sebe da si vernik i da radiš ono što drugi od tebe očekuju, a u suštini nisi. Otići ćeš na pričest sa mislima o svađi prethodno veče, ili ugrizima od seksa par sati ranije.

Poznajem vernike koje osuđuju sve one koji nisu ostrašćeni vernici, a pritom su alavi na novac. Prodali bi majku za sto dinara. Gledaju koga će preći, kako će ljudima izvući koji dinar, a smatraju da su veliki vernici.

Tu su, naravno, i ogromni vernici, oni najbolji. Oni koji će te učiti o veri i prepričavati ti Bibliju, ali će u slobodno vreme varati partnera i seksaće se okolo kao zečevi. Pritom, oni su u javnosti u stabilnoj vezi, ili u braku, a svoju ljubav krunišu u manastiru.

O sveštenicima koji kvare veru neću govoriti, sve je rečeno i pre mene. Sada mislim na obične ljude, koji vole da se hvale svojim postom, posetom manastiru, ali svojim delima govore suprotno.

Zbog svega ovoga za sebe ne mogu reći da sam veliki vernik. Verujem u Boga i dajem sve od sebe da poštujem deset Božjih zapovesti, ali nisam svetac. Čovek sam, koji pravi greške, govori gluposti i ne pokušavam da budem nešto što nisam. A definitivno nisam kvazi vernik. Onda kada budem postio, vodiću računa o svom ponašanju i mislima, a ne samo o hrani. Neću ići u crkvu nedeljom ujutru, posle noći pune alkohola i još čega. Ja posle noći pune alkohola i još čega spavam kao mala beba, ne idem u crkvu, jer nema potrebe za pretvaranjem.

Osuđuju druge, ogovaraju, rade sve i svašta iza zatvorenih vrata, spletkare, žele drugima zlo, a pritom se izdaju za vernike. Neka ih, možda im je tako lakše. Ko zna zašto to rade. Ko zna šta stoji iza svega toga. Možda neka sumnja u sebe, nesigurnost. Ne veruju sami sebima, plaše se sebe, pa taj strah kompenzuju kroz lažnu veru. Neka ih, videćemo dokle će dogurati.

Read More

Svi psi idu u raj

Svi psi idu u raj

   11:29       Unknown

---

Umro je Dejvid Rokfeler. U 101. godini života. Za one koji ne znaju, bio je bog na zemlji. Član najmoćnije porodice, čije se bogatstvo procenjuje na 3 milijarde dolara. Rokfelerovi imaju politički, ekonomski i kulturni uticaj širom sveta. Ipak, kako je završio? Kao i svi ostali, u sanduku. Pokušavao je deda da prevari smrt, ali nije mu se dalo. Sedam puta je presađivao srce, ali čovek i dalje ne može da živi 200 godina, koliko je izjavio da bi voleo da živi.

 To me je navelo na razmišljanje. Svi mi moramo umreti jednoga dana, samo je razlika kako. Neko će umreti kao car, a neko kao prosjak. Na kraju kada se sve sabere i oduzme, bitno je šta smo ostavili iza sebe.

Kada umre Bil Gejts, šta će ostati za njim? Da li će ga se neko sećati?

Kada umre lokalni beskućnik, šta on ostavlja za sobom? Ko će se njega setiti?

Ljudi koji imaju decu, uvek će živeti kroz njih. Svako ko ih pogleda, setiće se njihovih roditelja.

Javne ličnosti, ostavljaju neizbrisiv trag za sobom.

A šta je sa običnim ljudima? Šta oni ostavljaju? Mislim da je najbolji odgovor USPOMENE. Nekih ljudi se sećamo u negativnom kontekstu, a nekih u pozitivnom. Neki ljudi nam ne nedostaju uopšte (grešna mi duša, ali je istina), a za nekima nas boli srce. Sve po zasluzi.

Bitno je kako ćemo iskreirati naš život, jer nijedna sekunda nema reprizu.

Rokfeler je rođen pod srećnom zvezdom, ali mogao je poći i drugim putem. Mogao je biti kao deca Mitrovića, Karića i ostalih Kardašijana. Međutim, on je odabrao da iskoristi prednost svog prezimena.

To je bila njegova odluka. Koja je vaša? Kako će vas neko pamtiti kada vas više ne bude? Kome ćete nedostajati? Zapitajte se...

Uostalom, u poslednje vreme sam usvojio filozofiju da svaki dan živim kao da mi je poslednji. Niko od nas nema garanciju da će se probuditi sutra. I zato bih voleo da mi taj poslednji dan bude zabavan, da u njemu radim ono što ja želim, da kažem ljudima koje volim da ih volim, da oteram one koje ne volim u p.m.

Postoje neki ljudi čije se odsustvo oseti, kao i oni čije se prisustvo ne primeti.

(Ovaj tekst je namerno kratak, jer smatram da je poruka jednostavna i da bi svaka rečenica više, bila čisto mlaćenje prazne slame.)

Read More

Kristofer Gardner: Beskućnik postao milioner

Kristofer Gardner: Beskućnik postao milioner

   06:07       Unknown

---

Nakon što sam pročitao njegovu životnu priču shvatio sam da je neuspeh samo izgovor. On je dokaz da ukoliko nešto zaista želiš, ti ćeš to i ostvariti. Uprkos nedaćama i preprekama, preskočićeš ih sve poput trke sa preponama i uspeti.

Ko je on? Zove se Kristofer Gardner, milioner je. Nosi skupa odela, živi u luksuznom apartmanu i boli ga uvo za sve.

To je kraj njegove priče. Da se vratimo na početak...

O njemu je snimljen i film sa Vil Smitom U potrazi za srećom. Film je postigao ogroman uspeh, doneo slavnom glumcu nominaciju za oskara, a meni podigao pritisak. Gledao sam i nervirao se. Taman kad pomisliš da će se konačno izvući, dođe nova nevolja... I tako do samog kraja. Hiljadu puta mi je prošlo kroz glavu Ja bih ovde odustao. Jednostavno bih se bacio pod autobus, da prekinem agoniju.

On se usudio da sanja. Da mašta.

Potičući iz siromašne porodice, radio je kao trgovački putnik, prodajući medicinsku opremu. To nije bilo dovoljno da izdržava porodicu, pa mu je bio potreban dodatni posao. Živeo je sa suprugom i malim sinom. Neko vreme nije mogao ni obdanište sinu da plati, a onda su ga i izbacili iz stana, jer nije mogao da plati kiriju. Ponešena očajem, žena ga ostavlja i prepušta mu sina.

Svako bi pao u očaj, ali ne i Kris. On se u tom najgorem trenutku usudio da konkuriše za posao u brokerskoj kompaniji. Na razgovor za posao je otišao u prljavoj trenerci i duksu, jer je nekoliko sati pre toga krečio sobu, kada ga je uhapsila policija zbog neplaćene kazne za parkiranje.

Uprkos groznom izgledu, ljudi u odelu su mu pružili priliku. Šest meseci volontiranja, kako bi se dokazao da je dovoljno dobar za taj posao. Sa punim radnim vremenom. Pristao je!

Tek tada je usledila golgota.

Morao je da radi osam sati u brokerskoj kompaniji, da dovodi nove klijente, a nakon tog posla da prodaje medicinsku opremu, kako bi prehranio sina i sebe. Posle svega toga, učio je za ispit, koji ga je čekao nakon volontiranja.

Finansijska situacija je postajala sve gora i gora. U jednom trenutku više nije mogao da plaća kiriju, da bi kasnije ostao bez prebijenog dolara.

On i sin su se hranili u prihvatilištima za beskućnike, gde su i spavali neko vreme.

Trenutak koji je mene najviše pogodio u filmu je kada je sa sinom morao da prespava u javnom WC-u. Pošto nisu stigli na vreme da se prijave u prihvatilište, bili su prinuđeni da prespavaju u WC-u na železničkoj stanici. On i dete pokušavaju da zaspe na hladnim pločicama u prljavom, zaključanom WC-u, dok im ljudi lupaju na vrata. To je trenutak kada sam pomislio Ja bih ovde odustao. Sačekao bih prvo prevozno sredstvo i bacio se.

Napustila ga je žena, ostao je bez novca. Ali, bez čega nije ostao sve to vreme? Bez vere! Verovao je u sebe, iako ga je život konstantno demantovao. Preskakao je jednu preponu za drugom. Većina nas se predaje posle najmanje sitnice, tražeći izgovore i pravdajući se da Nisam ja kriv, život me nije mazio.

Ma nemoj!

Inače, na kraju bih dodao još jedno.  Kris je imao jako loše detinjstvo. Biološkog oca nikada nije upoznao, očuvala ga je majka, ali i očuh alkoholičar, koji ih je često zlostavljao. Dakle, po svemu sudeći, on je trebao biti žrtva, a ne pobednik.

Međutim, Kris se ne slaže sa teorijom da nas detinjstvo određuje.

Prema tome sam ja trebao ispasti alkoholičar, zlostavljač, gubitnik… Izabrao sam vidjeti svjetlo svoje majke i svih drugih s kojim ne dijelim ni kap krvi, i u potpunosti ga prihvatiti, kaže naš junak.

Read More

Nije ti država kriva, već samo TI

Nije ti država kriva, već samo TI

   08:44       Unknown

---

Da li uveče kad legnete da spavate pomislite kako ste protraćili dan? Sve vreme ste jurcali, trčali, a ništa niste konkretno uradili. Možda ste radili za nekog drugog, trčali i borili se za druge, a vi sami ste tapkali u mestu. Uveče, legnete da spavate samo sa jednom željom, da zaspite, da se odmorite. Sutradan ćete isto tako.

Doći će nedelja, dan za odmor, a vas će kućni poslovi samleti. Dok se okreneš, opet si u krevetu, spremaš se za spavanje.

Tako prođe ceo život. Nikada nisam razumeo filozofiju mnogih ljudi Jedva čekam da odem u penziju.

U redu, a do tad? Do tad ću životariti, da bih kasnije uživao u reumi, artiritisu i angini pektoris. Životna želja mi je da se jednoga dana vučem do autobusa, noseći hleb ispod pazuha, dok me bole natečena kolena. Milina!

Sve češće se čuje Ova država nas je upropastila. Vučić je kriv. Zeznuo me direktor. Profesor je kriv. Nema u ovoj zemlji mesta za mlade.

Uvek su drugi krivi, nikada mi!

Suština je da je kukanje društveno prihvatljivo. Ako kukaš, poput tvog komšije i rođaka, normalan si. Ako kažeš da ti je lepo u životu i zadovoljan si u potpunosti, onda si kriminalac, lopov, lažov, kurva, bolesnik.

Večito sam se pitao jedno – Šta koga briga da li ti je teško? Šta imaš od kukanja? Ako će to promeniti trenutnu situaciju, hajde svi da kukako na sav glas i da se žalimo svima koji obrate pažnju na nas.

Ako će mi doneti posao rečenica Ma, ova država uništi mlade, onda ću je izgovarati hiljadu puta dnevno. Problem je što neće. I svi to dobro znaju, ali je lakše glumiti žrtvu, nego preduzeti konkretne mere.

Sve što radite u životu, mora imati svoju svrhu! Svaki sat vašeg dana mora imati svoj cilj.

To sam shvatio nedavno kada sam se bavio jednim poslom, koji mi nije doneo nikakve rezultate. Odlazio sam u kancelariju svakoga dana, oblačio svečano odelo i vraćao se kući posle radnog vremena. Nakon nekog vremena, shvatio sam da mi je zarada nikakva. Naravno, kriv mi je bio šef, država, vlada. Razmišljao sam U ovoj državi mladi ljudi rade po ceo dan, za neku bednu platu. Niko nas ne poštuje.

Međutim, šta nisam hteo da priznam? Da sam se navukao. Postao sam zavisnik od serije How to get away with the murder. Preporučujem svima ovu seriju, ja sam je odgledao u dahu. U kancelariji. U sred radnog vremena.

Čak i kada se odmarate, to mora imati svoj razlog. Zapitajte se od čega se odmarate. Šta ste to korisno radili, pa ste se umorili? Ili vas jednostavno mrzi da ustanete iz kreveta?

Ako nemate posao, uzmite CV u ruke i idite od firme do firme. Tako da, kada uveče legnete da spavate, možete reći kako ste se danas umorili, jer ste tražili posao, ali STVARNO.

Postoji izreka Pričom se neće skuvati pirinač.

Ne možete sedeti kod kuće, ili na poslu koji ne volite, ušuškani u svoju zonu komfora i kukati kako vam je kriva država.

 To svi znamo. Država jeste kriva. I? Šta s tim? Hoćemo li provesti ceo život žaliti se na državu, koja će biti samo gora, ili ćemo uraditi nešto za svoj život?

Ako je vaš život voz, nije mašinovođa Vučić, direktor, otac, majka, muž... Vi ste mašinovođa! Na vama je da li će voz stići na vreme na cilj, ili će se vući, zbog neuređenih Železnica Srbije. 

Read More

Pokaži mi svoje telo

Pokaži mi svoje telo

   06:30       Unknown

---

Društvene mreže odavno služe za promociju svog tela. Poput ličnih oglasa, prodaju se grudi, zadnjica, mišići i automobili.

Nedavno mi je neko rekao Naravno da se na instagram izbacuju samo slike na kojima si srećan, nasmejan, piješ piće, uživaš sa društvom. Neću se sigurno slikati kako plačem noću u sobi. Postalo je bitno slikati se u diskoteci, gde barem na par sati svako može biti kralj. Svi piju svoje piće, flertuju, nasmejani su i žive život kao da ne postoji sutra. Nebitno je što se u sebi preslišavaju da li će imati za taksi, ako naruče još jedno piće.

Šta poručuju devojke svojim fotografijama? Na predavanjima iz neverbalne komunikacije smo učili da velika usta označavaju senzualnu ženu. Devojke koje nemaju puna usta, trude se da tu senzualnost nadomeste pućenjem. 

Na taj način poručuju da su seksualno aktivne i zavodljive.

Često je tu i ozbiljan pogled, koji  bi trebalo da označava jak stav. Dakle Ja sam senzualna, jaka žena, svesna svoje seksualnosti.

Sa druge strane, nije mi jasno čemu ozbiljna faca na svim tim fotografijama? Ne mogu te shvatiti ozbiljno ako izbacuješ hiljadu istih fotografija, praveći grimasu koju je neka starleta patentirala, misleći da si zbog toga dobro parče mesa.

Takođe su popularni i belfie, fotografije na kojima se devojka slika otpozadi, stavljajući u prvi plan svoju zadnjicu. Ako to nije poziv na seks, ne znam šta je onda. Verovatno će se uskoro pojaviti i vaginelfie, a patentiraće ga Kim Kardašijan.

Da pređeno na muškarce. Devojke i nisu toliko kritične, koliko su momci postali. Iako ne postoji još izraz za to, ali više ima muških starleta, nego ženskih.

Klasičan primer je frajer koji odlazi redovno u teretanu i želi da ceo svet zna za to. Pre svega, svaki vid zdravog života je za pohvalu i bolje je promovisati teretanu, nego cigarete.

Međutim, zadizanje majice u ogledalu više priliči ženama nego muškarcima. Imaš izvajane trbušnjake, vredno si radio na njima. Pa šta? Da li sada sve devojke treba da padnu u nesvest zbog toga? Muškarci na taj način poručuju Vidi me, ja sam jak i muževan. Imam jako telo i mogu da izdržim dugo u seksu. Zaljubi se u moje pločice, molim te, vredno sam radio na njima.

Uz trbušnjake ide i pogled ispod obrva, koji poručuje Vidi me, ja sam opasan frajer (koristio bih neku drugu reč, ali neću da budem vulgaran). A gde je pogled, tu su i obrve. Nemam ništa protiv sređivanja obrva, ali sa merom. Mislim da ću pre razumeti kvantnu fiziku nego nečiju potrebu da ima dve tanke crtice umesto obrva.

Koje su tvoje preokupacije, frajeru? Da li si dobro počupao obrve? Da li si namazao dovoljno mleka za telo? Da li ti je levi biceps veći od desnog? Da li je neka devojka primetila i pustila balicu na tvoje telo?

Kako se sedi u kafićima? Muškarac se zavali u stolicu, jer na taj način poručuje Ja imam samopouzdanje.

Žena prekršta noge, jer želi da poruči Potrudi se, pa saznaj šta krijem između nogu.

U klubovima? Želja za pripadnošću je zamaskirana željom za seksom. Problem je što su mnogi ljudi pomešali ova dva termina. Neko ih je ubedio da se do ljubavi stiže preko kreveta. Smatraju da je bitnije pokazati svoje grudi i mišiće, nego svoju ličnost. Zašto? Zato što izgledaju onako kako zahtevaju društveni standardi. Daju sve od sebe da izgledaju poput modela u časopisima. Za svoju ličnost nisu sigurni. Previše je tu mana, nesavršenosti i strahove. Ko će ih prihvatiti takve, kada ni sami sebe ne mogu prihvatiti?

Kroz vekove smo slušali jednu poruku Muškarac sme, žena ne! 

Ako muškarac menja partnerke, on je mačo, a žena je *****. Vremenom su ljudi prihvatili ovu tvrdnju kao zakon fizike. Zbo toga su žene morale da infiltriraju svoju seksualnost, jer je postalo sramota da žena kaže Imam potrebu za seksom. Odakle tebi pravo na potrebu za seksom? Žena kojoj treba seks je *****!

Razgovarao sam sa psihologom, koji je ovaj problem proučavao mnogo ozbiljnije od mene.

Žene su učene da potiskuju svoju seksualnost, dok su muškarci učeni da je naglašavaju. Zbog toga žene na selfijima prave ozbiljnu facu, jer kažu Iako ti nudim svoje telo, ja sam i dalje ozbiljna. Muškarac je ležeran jer on poručuje Da, nudim ti svoje telo i ti treba da mi budeš zahvalna!

Tokom svog rada u mentalnoj instituciji, psiholog mi je objasnio da većina žena ima potrebu da naglasi svoju seksualnost. Pacijentkinje hodaju zavodljivo, uvijaju se, otvoreno flertuju sa muškarcima i otvoreno, bez ustezanja pozivaju na seks. To su iste te žene koje pre dolaska u bolnicu nisu smele da ispolje svoju seksalnost. Razlog je u tome što većina mentalnih bolesti otklanja moralne barijere, a naročito zabrane.

Da li se, pokazivanjem svoje seksualnosti, ljudi brane? Na taj način oni potvrđuju svoje vrednosti.

Vidi me, našminkala sam se. Ne možeš videti moje nesavršenosti, jer imam puder.

Vidi ti mene, nekada sam bio nizak, a sada imam pločice. Moja visina više nije problem.

A vidite mene, imam veliku, čvrstu guzu. Izgledam kao Kim Kardašijan i Dženifer Lopez. Znam da ne mogu biti bogata i uspešna poput njih, ali mogu se bar na tren osećati uspešno, jer uspešna je ona žena koju bi svi da ****.

A vidite mene. Spavao sam sa stotinama žena, dakle, ja sam uspešan, jer uspešan je onaj muškarac koji je ***** stotine žena.

Telo telo telo telo telo telo. Sve se svodi na telo. U redu, nemam ništa protiv. Ali, onda se nemojte ljutiti ako vam neko kaže da ste glupi, ili površni. Kako bi ti ljudi mogli da znaju bilo šta o vama, kada im to ne pokazujete? Ja znam da li neko ima izražene mišiće, ili čvrste grudi, ali ne znam ništa više o toj osobi. Zbog toga dolazi do osuđivanja.

Možda bi bilo jednostavnije kada bismo živeli u svetu gde nije sramota nuditi se. Onda bi sve bilo otvorenije, ne bi se ljudi maskirali na društvenim mrežama.

Ili to više i nije pitanje seksualnosti. Možda je to samo izgovor.

 

Ljudska psiha je kao kurje oko. Imao sam ga pre dve godine i znam o čemu govorim. Počeo sam da kopam, ne bi li ga uklonio, ali nije prolazilo. Zašto? Što sam dublje kopao, nailazili su novi slojevi, nisam ni znao koliko je duboko.

Read More