Pravda za Pepu Prase

Pravda za Pepu Prase

   12:44       Unknown

---

Čitam naslov u novinama ''Zorana Mihajlović vezuje pojas Pepi Prasetu''. Jezivo.

Gospođa ministarka je odlučila da se u najstrože kazni prikazivanje neprimerenog sadržaja na tv-u. Ne, nisu u pitanju porno filmovi. Ne, nije ni ''Farma''. Ni Stanija, ni Soraja, ni Era Ojdanić... U pitanju su programi u kojima se propagira nebezbedna vožnja, vožnja u alkoholisanom stanju , ili nevezivanje pojasa tokom vožnje. Kažu, staviće cenzuru na Brusa Vilisa u filmu ''Umri muški'', jer nije vezao pojas tokom vožnje jugića u jednoj od akcionih scena. 

Baš mi je drago što naša ministarka misli na omladinu i savetuje decu da je Pepa Prase pravi huligan, jer nije vezao pojas, kao ni ostali svinjčići u njegovoj porodici.

Ipak, javlja mi se jedno krucijalno pitanje. Ko je ovde lud? Pepa Prase! Da li naši zakonodavci misle da smo ludi, ili da nas ne zanima politička scena zemlje u kojoj živimo. U pitanju je klasično prodavanje magle. Dok ministarka gleda crtaće i beleži ko nije vezao pojas i koji akcioni junak je pijan vozio Ferari, niko ne progovara o ranijim aferama vezanim za ministarstvo građevine, saobraćaja i infrastrukture.

Šta se dešava sa Skadrom na Bojani, zvanim ''Koridor 10''? Verujem da je Ajfelov toranj brže izgrađen. Šta se dešava sa Koridorom 11 i iznenadnim Zoraninim inspekcijama? Sve novine su brujale o tome kako je ministarka zatekla prazno gradilište, bez radnika i mašina.

Možda će nas građevinci iznenaditi, pa će iznenada nići infrastruktura kao u ''Petom elementu'' ili nekom drugom futurističkom filmu.

Iz ministarstva pozdravljaju odluku gospođe Mihajlović, objašnjavajući kako će nove izmene zakona o bezbednosti u saobraćaju uticati na smanjenje udesa i smrtnih slučajeva na putevima. Dakle, ako Sunđer Bob i Patrik vežu pojas dok voze svoj čamac u Koralovu, tinejdžeri neće mrtvi pijani sesti u automobil i zakucati se u prvu banderu.

Nije bitno što je asfalt ispucao, pa nam automobili poskakuju tokom vožnje, što je većina krivina neosigurano, znakovi iščupani i pretopljeni, putari ''kraduckaju'', a narod gine... Bitno je da Pepa Fucking Prase veže pojas!

Read More

Pa šta ako je decembar?

Pa šta ako je decembar?

   13:54       Unknown

---

Svi pričaju o decembru. Ne znam da li je to neko pravilo, ili kurtoazija. Spadam u one grešnike koji nisu na cover photo na facebook-u okačili ''Welcome decembar''. To što je zadnji mesec u godini mi ne znači ništa. Račune svodim svake noći kad legnem u krevet, tako da sam Novogodišnju listu želja obavio već 335 puta ove godine. 

Tužno je setiti se krajem godine da imate želje i, što je najgore, da većinu tih želja niste ostvarili. Kladim se da je spisak kao prošle godine. Neko želi da smrša, neko da se nabilduje, neko želi devojku, momka, bolje ocene, veću platu, novi automobil... I? Gde smo bili proteklih dvanaest meseci? Zašto tada nismo pričali o tome? Za Novogodišnje odluke krivim holivudske filmove (I to one sa Sandrom Bulok i Meg Rajan). Kao što svakog ponedeljka krećemo u teretanu, ostavljamo cigarete i javljamo se prijateljima koje nismo čuli mesecima. Samim tim što želimo promenu, znači da nam sadašnje stanje ne odgovara. Prema tome, reagujmo u sekundi, jer ponedeljak, ili prvi u mesecu mogu biti veoma daleko.

Marija M. Iz Novog Sada neće doživeti ponedeljak. Pregažena je na ulici, dok je išla u prodavnicu. Bizarno, zar ne? Zapravo, nije. U zadnje vreme je to sasvim normalna pojava. Skokneš do trafike po cigarete i više se nikada ne vratiš kući. Ona više nikada neće poželeti dobrodošlicu decembru, više nikada neće od ponedeljka biti na dijeti i NIKADA neće od prvog u mesecu prestati da puši. Njen život je završen u jednoj sekundi i svi njeni planovi su pali u vodu. Nova godina joj neće doneti ništa novo.

Decembar će doći i sledeće godine, kao i januar, a za njim i leto. Opet ćete na plaži uvlačiti stomake, jer ste zaboravili da prvog krenete u teretanu.

Možda se neki prijatelj ili rođak Marije M. kaje što je nije pozvao one subote kada je planirao, jer je mislio da će biti još subota i da će se čuti sledećeg vikenda, ili onog narednog.

Ukratko, počnite sada, dok čitate ovaj tekst. Počnite sedamnaestog u mesecu da se hranite zdravo, pozovite sada svoje prijatelje, kupite nešto novo u četvrtak, jer je prvi u mesecu samo jedan dan, Nova Godina je svake godine. Samo je pitanje za koga.  

Read More

Nikako se ne ističi

Nikako se ne ističi

   11:56       Unknown

---

Ovo je priča o običnim ljudima. Siguran sam da ih znate. Srećete ih na ulici, idete u prodavnicu sa njima, kupujete od njih hleb, mleko i jogurt... A možda ste i vi običan čovek.Kakvi su to ljudi? Zbog čega su obični? Iskreno, obični su zato što su tako odlučili. Ili su ih roditelji tako vaspitali. Za njima se nikada nećete okrenuti na ulici, njih nikada nećete odmeriti, prokomentarisati. Oni su kao vetar, ne vidite ih, ali ih osetite ako se sudarite sa njima. Statisti.

Njihova garderoba je jednostavna, neupadljiva, frizura jednostavna, pogled običan. Ne odudaraju, ne upadaju u oko. Formirali su svoj život onako kako su ih mama i tata naučili. Možda i nisu, možda se život formirao mimo njih.  Sledili su princip ''Nemoj se isticati, ne budi previše napadan, da te neko ne bi komentarisao''. Uostalom, da li je ružno ako te neko komentariše? Hoću reći, da li moraš obratiti pažnju na to?

Opisaću vam obične devojke:jednostavna frizura, ravna kosa, prosečno lice, bez mnogo šminke, jednostavne farmerke, duks, patike. Obavezno gledaju u zemlju dok hodaju, patrijarhalne su, smisao za humor im nije jača strana, imaju ozbiljnu vezu, subotom uveče piju crno vino sa još dve drugarice, obučene u košuljice i suknje do kolena.

Obični momci: farmerke, majica, što jednostavnije. Završavaju fakultet, pomažu ocu oko automobila, idu u prodavnicu kada ih majka zamoli, sa drugovima ne razgovaraju o drugim temama, osim o sportu (Naravno, emocije su za slabiće), ozbiljnog pogleda i spuštenih ramena obaljaju zadatke koje su im nametnuli svi drugi osim njih samih. Što se tiče smisla za humor, bolje da ne pokušavaju.

To su ljudi koji vode računa o tome šta njihovi roditelji žele od njih, tetke, stričevi, ujaci, šta žele njihovi prijatelji, profesori... Oni su uljudni, smeškaju se i NIKADA, ALI NIKADA ne iznose svoje mišljenje. Stavove imaju samo buntovnici, a oni rizikuju da ih drugi primete. A šta onda? Onda će te ogovarati, pričati ružno iza leđa, komentarisati te. Ovako je bolje ćutati i ne isticati se. Sredina.

Takvi ljudi se vremenom spoje (upoznaju se na rođendanu kod drugarice, jer je nepristojno prilaziti ljudima u gradu). Kroz nekoliko meseci padne prvi polubac, o seksu da ne govorim, jer je to za njih tabu tema (Kako to misliš nije nas donela roda? Ju, strašno!) i oni postaju par do kraja života.

Zatim sledi scenario: Završe fakultet, budu malo na birou, zaposle se, venčaju se (tata plaća svadbu, trista gostiju, zove se i pašenog od pokojne ujne), žive kod njegovih roditelja (ali imaju svoj sprat, i to ceo!), dobiju dvoje dece (troje je previše, jedno je malo), naravno u prvoj godini braka, da ne bi rodbina mislila da je mlada nerotkinja.

I šta posle? Čekaju penziju, da bi mogli da gledaju dnevnik i ''Srećne ljude''.                             

Ponekad odu na more, u Šušanj ili Sutomore, eventualno u Paraliju, ako im roditelji malo dodaju.

Istom ulicom hodaju dok idu u školu, osnovnu, srednju, fakultet, istom ulicom idu na posao, u prodavnicu, u apoteku. Sa istim ljudima piju kafu i pričaju o cenama u Maxiju i gde naći jeftinu slaninu za slavu. Snajke sa svekrvama beloluče papriku, dok muž sa ocem donosi pečenje.

Iste ulice, isti ljudi, isti kontejneri, iste žvake na trotoaru, iste poze, isti redosled kupanja, isti jutarnji rituali.

Blago onim ljudima koji to vole, život im je jednostavniji. Za mene je to treći krug pakla. Osećao bih se kao da živim u petosobnom stanu, a koristim samo jednu sobu. Uvek se postavlja pitanje: Šta će reći ljudi? Kao da je bitno. Ionako svi idemo u jednom pravcu, a na pojedincu je da li će tim putem ići kao senka, neprimetno i neosetno.

Read More

Ubij se, jer si ružan

Ubij se, jer si ružan

   08:43       Unknown

---

Do srednje škole smo se igrali ispred zgrade. Šta to znači, pitaće me sadašnja deca. To je kada uzmete loptu, ili autiće i igrate se ceo dan, dok vas majke ne pozovu da dođete na ručak. Nismo znali za uvrede, ali smo se tukli. Najčešće oko rezultata, nove lopte ili igračke nindža kornjače. Takođe nismo mogli da se dogovorimo ko će biti zeleni, a ko beli rendžer.

Na računaru mi je bilo najzanimljivije da crtam u paint-u. Nije bilo Facebook-a, ni ostalih društvenih mreža.

U poslednje vreme me fascinira askf. fm. Poput manijaka, čitam pitanja i odgovore neke dece i smejem se, a nekada i zgražavam. Trenitno je moderno da ti neko oceni izgled od jedan do deset. Pošalješ mu svoju fotografiju i on ti u komentaru napiše ocenu. Ni to nije dovoljno, pa su uveli i značenje ocena. Npr. jedinica i dvojka znače’’Ubij se’’, četvorka ‘’Imaš li ti ogledalo?’’, šestica ‘’Može to i bolje’’… Pitam se kako to utiče na dete od petnaest godina kada mu neko napiše da se ubije zato što mu izlaze bubuljice, glas mutira i rastu mlečni brkovi . Kako se to održava na njihovo kasnije samopouzdanje i svest o sebi?

U medijima je sve više vesti o samoubistvima dece zbog sajber nasilja.

Dvanaestogodišnja Rebeka En Sedvik se ubila nakon poruka ‘’Zašto si još uvek živa?’’, ‘’Nestani’’, ‘’Ubij se’’, a osunjičene su devojčice iz njene škole, koje nisu ni shvatile da je šala odnela jedan život od samo dvanaest godina.

Devojčica Amanda Tod je ovjavila snimak na kome prikazuje poruke koje su je manijak upućivao preko socijalnih mreža, zbog čega je pokušala da izvrši samoubistvo i bila izložena ponižavanju vršnjaka iz škole. Odala se alkoholu i drogama i sada je samo još jedna žrtva sajber sveta. Njen video klip možete pogledati na youtube-u, a treba ga puštati i deci u edukacijske svrhe.

Petnaestogodišnja M.J. iz Hrvatske se ubila, napisavši ‘’Ne mogu više ovako, najbolje bi bilo da me nema’’. Školski drugovi su joj preko Ask.fm-a i Facebook-a upućivali psovke, uvrede na račun fizičkog izgleda, kao i brojne pretnje.

Ima još mnogo ovakvih primera, koji se povećavaju iz dana u dan. Ti mladi životi su se prerano završili, jer nije imao ko da ih posavetuje, da ih natera da vole sebe i da nije strašno imati bubuljice sa petnaest godina, višak kilograma ili nositi naočare.

Možda je bolje što za vreme mog puberteta nisu postajale ovakve’’igračke’’. Ko zna kako bi se to odrazilo na moje samopouzdanje. Kada bi mi sada neko rekao da se ubijem zbog svog fizičkog izgleda, nasmejao bih se, ali na zbunjeno dete koje se oseća kao Alisa u zemlji čuda svaki komentar može imati kobne posledice. 

Read More