Nikako se ne ističi
Ovo
je priča o običnim ljudima. Siguran sam da ih znate. Srećete ih na ulici, idete
u prodavnicu sa njima, kupujete od njih hleb, mleko i jogurt... A možda ste i
vi običan čovek.Kakvi
su to ljudi? Zbog čega su obični? Iskreno, obični su zato što su tako odlučili.
Ili su ih roditelji tako vaspitali. Za njima se nikada nećete okrenuti na
ulici, njih nikada nećete odmeriti, prokomentarisati. Oni su kao vetar, ne
vidite ih, ali ih osetite ako se sudarite sa njima. Statisti.
Njihova
garderoba je jednostavna, neupadljiva, frizura jednostavna, pogled običan. Ne
odudaraju, ne upadaju u oko. Formirali su svoj život onako kako su ih mama i
tata naučili. Možda i nisu, možda se život formirao mimo njih. Sledili su princip ''Nemoj se isticati, ne
budi previše napadan, da te neko ne bi komentarisao''. Uostalom, da li je ružno
ako te neko komentariše? Hoću reći, da li moraš obratiti pažnju na to?
Opisaću
vam obične devojke:jednostavna frizura, ravna kosa, prosečno lice, bez mnogo
šminke, jednostavne farmerke, duks, patike. Obavezno gledaju u zemlju dok
hodaju, patrijarhalne su, smisao za humor im nije jača strana, imaju ozbiljnu
vezu, subotom uveče piju crno vino sa još dve drugarice, obučene u košuljice i
suknje do kolena.
Obični
momci: farmerke, majica, što jednostavnije. Završavaju fakultet, pomažu ocu oko
automobila, idu u prodavnicu kada ih majka zamoli, sa drugovima ne razgovaraju
o drugim temama, osim o sportu (Naravno, emocije su za slabiće), ozbiljnog
pogleda i spuštenih ramena obaljaju zadatke koje su im nametnuli svi drugi osim
njih samih. Što se tiče smisla za humor, bolje da ne pokušavaju.
To
su ljudi koji vode računa o tome šta njihovi roditelji žele od njih, tetke,
stričevi, ujaci, šta žele njihovi prijatelji, profesori... Oni su uljudni,
smeškaju se i NIKADA, ALI NIKADA ne iznose svoje mišljenje. Stavove imaju samo
buntovnici, a oni rizikuju da ih drugi primete. A šta onda? Onda će te
ogovarati, pričati ružno iza leđa, komentarisati te. Ovako je bolje ćutati i ne
isticati se. Sredina.
Takvi
ljudi se vremenom spoje (upoznaju se na rođendanu kod drugarice, jer je
nepristojno prilaziti ljudima u gradu). Kroz nekoliko meseci padne prvi
polubac, o seksu da ne govorim, jer je to za njih tabu tema (Kako to misliš
nije nas donela roda? Ju, strašno!) i oni postaju par do kraja života.
Zatim
sledi scenario: Završe fakultet, budu malo na birou, zaposle se, venčaju se (tata
plaća svadbu, trista gostiju, zove se i pašenog od pokojne ujne), žive kod
njegovih roditelja (ali imaju svoj sprat, i to ceo!), dobiju dvoje dece (troje
je previše, jedno je malo), naravno u prvoj godini braka, da ne bi rodbina
mislila da je mlada nerotkinja.
I šta posle? Čekaju penziju, da bi mogli da
gledaju dnevnik i ''Srećne ljude''.
Ponekad
odu na more, u Šušanj ili Sutomore, eventualno u Paraliju, ako im roditelji
malo dodaju.
Istom
ulicom hodaju dok idu u školu, osnovnu, srednju, fakultet, istom ulicom idu na
posao, u prodavnicu, u apoteku. Sa istim ljudima piju kafu i pričaju o cenama u
Maxiju i gde naći jeftinu slaninu za slavu. Snajke sa svekrvama beloluče
papriku, dok muž sa ocem donosi pečenje.
Iste
ulice, isti ljudi, isti kontejneri, iste žvake na trotoaru, iste poze, isti
redosled kupanja, isti jutarnji rituali.
Blago
onim ljudima koji to vole, život im je jednostavniji. Za mene je to treći krug
pakla. Osećao bih se kao da živim u petosobnom stanu, a koristim samo jednu
sobu. Uvek se postavlja pitanje: Šta će reći ljudi? Kao da je bitno. Ionako svi
idemo u jednom pravcu, a na pojedincu je da li će tim putem ići kao senka,
neprimetno i neosetno.
0 коментара :
Постави коментар