Mladi, idite iz Srbije

Mladi, idite iz Srbije

   09:47       Unknown

---

Upozorenje: Svako ima pravo na svoje mišljenje, kao što i ja imam pravo da me baš briga za to.

Došavši u određene godine, našao sam se na životnoj raskrsnici i shvatio ono što sam oduvek znao – treba otići iz Srbije. Nije ovo zemlja u kojoj vidim sebe do kraja života. Nije ovo zemlja u kojoj bih voleo da odrastaju moja deca. Pre nego što me neko optuži da sam strani plaćenik, kreten, ustaša, nezahvalan, sotona, daću vam nekoliko (ličnih) razloga.

Pre svega,  ko je rekao da moramo umreti tamo gde smo rođeni? Zemljina kugla je ogromna, tako da ne moramo provesti ceo život samo na jednom mestu. Da su migracije loše, južni Sloveni nikada ne bi došli na ove prostore, laste nikada ne bi išle na jug, naši roditelji nikada ne bi napustili svoje rodno selo. Ostali bi u selu i muzli krave do kraja života, laste bi se smrzavale zimi, a Sloveni bi bili istrebljeni. Jednostavnom logikom – dom je tamo gde ti je lepo i gde imaš dobre uslove za život.

U Srbiji ćete završiti fakultet, volontirati, obavljati praksu i male su šanse da ćete naći posao u struci. Ako niste nečiji sestrić, brat, ljubavnica, ili kum, nemate šta da tražite.

Kad smo već kod volontiranja, svako će vam dozvoliti da volontirate u njegovoj kompaniji. Nebitno je što već imate radno iskustvo i možete parirati i stručnijim kolegama, vi ste volonter, odnosno besplatna radna snaga. Vaš zadatak, kao roba, je da radite puno radno vreme, obavljate sve zadatke, dajete svoj maksimum i nikada ne pitate za platu. Poslodavac smatra da vam čini uslugu. Vi njemu treba da budete zahvalni što vam je dao priliku da budete besplatna radna snaga.

Ukoliko i dobijete posao, osećaćete se kao blagosloveni. To je ovde retkost. Komšiluk će za vas govoriti da ste ''puni ko brod'', jer imate posao, rodbina će odmah tražiti novac na zajam, a vi ćete otplaćivati kredite i računati kada vam puštaju ček za hranu i patike.

Ne daj bože da ste mladi i odmah ste došli do posla. Kolege će vas tretirati kao balavca, koji ne zna kako se zove, a kamo li kao kolegu. Ako ste žena, očekujte seksističke komentare i ucene. Mobing je ovde najprihvaćenija stvar.

To što ste vi obrazovani, možete doprineti uspehu kompanije i dajete sve od sebe, ne zanima nikoga. Sveto pravilo je da na razgovoru za posao ne smete pitati za platu. Uvredićete gospodina robovlasnika.

Ne smete nikada zaboraviti da vi posedujete znanje i kvalitete koje slobodno možete naplatiti. Vaše usluge koštaju. Kolege vas moraju poštovati kao sebi ravne i zapamtite – U najgorem slučaju možete samo dobiti otkaz.

Najviše se razočaraju oni ljudi koji se iz inostranstva vrate u Srbiju. Naviknuti na poštovanje koje dobijaju na inostranom poslu, nađu se u čudu. Da li je moguće da se ovde prekovremeni rad ne plaća? Da li je moguće da ti poslodavac menja uslove rada i zadaje obaveze van tvog zaduženja? Da li je moguće da ukoliko se pobunite dobijete otkaz? Da, moguće je. Welcome to Serbia!

Da se razumemo, ja volim Srbiju. Volim naše planine, reke, jezera, kafane, gostoprimstvo, vodopade, parkove... Ipak, ne može se jesti mahovina sa Zlatibora. Živi se od novca.

Kada bismo živeli minimum trista godina, mogli bismo da priuštimo sebi taj luksuz životarenja. Međutim, imamo obavezu prema sebi i svojoj deci da živimo komforno, kao ljudska bića, a ne kao stoka.

P.S. Kao što sam pomenuo na početku teksta, svako ima pravo na svoje mišljenje, kao što i ja imam pravo da me za isto boli uvo. Pozz

Read More

Kada ste zadnji put bili srećni?

Kada ste zadnji put bili srećni?

   06:50       Unknown

---

Rodžer Federer je u mladosti trenirao fudbal. Odlično mu je išlo. Ipak, nešto ga je vuklo ka tenisu. Počeo je da trenira i beli sport, boreći se između škole, fudbala, tenisa i privatnog života. Teniski trener koji je sa njim sarađivao je odmah ocenio da Federer nije neki teniser i da je najbolje da se posveti fudbalu. Otac ga je primoravao da šutira loptu, umesto da je udara reketom. Svi su tvrdili da nesigurni tinejdžer nikada neće uspeti u tenisu, jer jednostavno – nema talenta.

To je uzrokovalo gubitak samopouzdanja, povlačenje u sebe i nesigurnost, koja dodatno može poremetiti borbenost jednog klinca. 

A onda se desila magija. Proradio je inat. Moćno pogonsko gorivo. Želeo je da dokaže ocu kako može biti vrhunski teniser, da začepi usta treneru, a najviše da dokaže sebi da njegovi snovi nisu puke budalaštine. Verujem da ni sam nije znao da li će uspeti. 

Gde je sada Federer? Da li je postao uspešni fudbaler, kao što su svi oko njega prognozirali? Da li je postao prosečni teniser kao što su svi oko njega prognozirali?

Možda je neko među vama rođeni pisac, a da su ga rodtelji primorali da bude policajac. Neki drugi su upisali Pravni fakultet, a želeli su da budu slikari. Rođeni košarkaši su postali radnici na pumpi. Direktori velikih preduzeća su želeli da budu vozači autobusa, ali im okolina nije dozvoljavala. Verujem da se svako od nas rađa sa određenom ulogom. Ukoliko ne odigra tu ulogu koja mu je dodeljena, njegov život je promašaj. 

Nedavno sam pročitao rečenicu ''Kada ne biste radili za novac, da li biste i dalje bili na istom radnom mestu?''  Da li ste srećni kada ujutru idete na posao? Da li ste ispunjeni dok učite za ispit? Da li vas pokreće samo plata ili vreme koje provodite radeći? Put do snova je najteži, put rupa, nečijih nogu koje vas namerno sapliću, osuđivanja okoline, podsmeha, nerazumevanja, znoja, suza i odricanja. Ipak, kada prođete sve ove prepreke, čeka vas sreća.

To nije olakšanje kada platite ratu kredita, kada vratite dug kumu, ili petak posle radnog vremena. Sreća je probuditi se i pomisliti ''Ni sa kim se ne bih menjao''. Kada su ti zadaci izazovi, a ne problemi. To je moguće. I ne, to nije dostupno samo filmskim likovima, već pametnim ljudima.

Šta ste skoro učinili za vaše snove? Napravite spisak. Kada ste se zadnji put nasmejali na poslu? Kada vam je vreme proletelo za tili čas? Kada ste zadnji put bili srećni?

Read More

I ljude ubijaju, zar ne

I ljude ubijaju, zar ne

   09:45       Unknown

---

Podržavam sve ljude koji se bave zaštitiom životinja. Iz više razloga. Prvo – Životinje ne umeju da govore, da se brane. Ne umeju da kažu ''Nemoj, molim te''. Napuštena keruša kojoj je bolesni um odsekao noge nije mogla da viče. Mogla je samo da ujeda. Naravno, kada pas počne da se brani, logično je da ga šutnete u stomak, ili gađate kamenom. Logično je, ako ste sadista. Drugi razlog što podržavam zaštitnike životinja je taj što su se životinje bezbroj puta pokazale humanije od ljudi. 

Životinja napada samo ako je ugrožena. Čovek često napada iz dosade. Zbog kompleksa. Taj isti čovek često ubija onog drugog. 

Muž ubija ženu, vršnjaci vršnjake, devojka momka, šef zaposlenog, narkoman slučajnog prolaznika, pljačkaš prolaznika... I ljude ubijaju, zar ne? Samo, o tome se često ćuti. Nedavno smo čitali u novinama o slučaju devojke koju su nepoznati napadači pokušali da kidnapuju, pred masom ljudi pored nje. Ljudi koji su to mirno posmatrali. 

Skoro sam iz daleka posmatrao momka i devojku kako se svađaju. Momak, visok preko dva metara, krupan kao bik, ćelav, krimi-rad-fazon i sitna, mršava devojka. On preti kako će je zaklati, prebiti ako mu još jednom odgovori drsko, naziva je raznim pogrdnim imenima, a ona bespomoćno pokušava da mu se odupre. Na svako njeno Nemoj da me vređaš, on ima jedno Nemoj sad da te prebijem. A mi ostali? Posmatramo. Ne mešamo se. Zato što je momak krupan, a mi miševi. Jadni, bedni miševi. Barem po ponašanju. 

Možda je momak iz moje priče u međuvremenu ubio svoju devojku. Možda joj je samo polomio neku kost. Za nas je to samo, jer nismo taj bol doživeli na svojoj koži. Ubijaju i decu, neretko njihovi roditelji, samo se o tome ćuti. Često su vršnjaci ti koji ubijaju svoje drugove. U tom slučaju direktor škole pokušava da zataška lošu vest, kako reputacija škole ne bi bila ukaljana.

Zašto sve ovo pišem? Nije mi namera vam zgadim dva minuta koliko ćete potrošiti na ovaj tekst. Neko je rekao ''Dobrodošli u Srbiju, zemlju gde se opravdava nasilje nad ženama''. Neko je odgovorio da je to govor antisrba, svih onih koji pokušavaju da nas predstave u negativnom svetlu. 

Da, u Srbiji se toleriše nasilje nad ženama, žmuri se pred silovanjem, ćuti se pod pretnjama. Srbija je zemlja koja je raj za ubice i pedofile. Kao i sve druge zemlje, samo što se negde više ćuti, a negde manje. Ukoliko ima sreće, ženu će napasnik samo silovati, a u najgorem slučaju zaklati i nastaviti normalno sa svojim životom. Zna da će proći nekažnjeno. I ljude ubijaju, a ne samo životinje. Problem je što smo na te vesti oguglali. Dok se to ne desi našoj sestri, majci, sinu, ćerki, ili čak nama. 

Read More

Šta je lepo u tuđem bolu, Srbine?

Šta je lepo u tuđem bolu, Srbine?

   09:11       Unknown

---

Masakri se dešavaju svakodnevno. Ne samo u Francuskoj. Na Bliskom istoku je izazov preživeti pokolj kao kod nas izdržati finansijski do kraja meseca – svakodnevan. Živimo u zemlji silovanoj od strane svakoga ko iole ima pravo glasa, a pritom smo i naivni, misleći da smo ''nebeski narod''. I tako dragi nebeski narod daje sebi za pravo da osuđuje druge, sebi slične.

Danas sam barem osam puta čuo rečenicu Tako im i treba, priznali su Kosovo. Ko je priznao Kosovo? Francuski narod? Oni i ne znaju gde je Kosovo. Većina njih nije ni čula za Srbiju. Da li smo nakon godina ugnjetavanja postali osvetoljubivi? Zašto nam tuđa patnja predstavlja zadovoljstvo? Radujemo se kada se u Francuskoj dogodi masakr, kada u Americi dođe do tragedije, u Nemačkoj, Britaniji... Da li će tuđa smrt promeniti nešto? Da li će učiniti da se osećamo bolje?

Sindrom žrtve nikako da nas napusti. Jadni mi Srbi, tako smo dobri i pošteni, najstariji narod, od boga dat, a ovako nam se vraća. Muče nas Amerikanci, Nemci, Albanci, a pogotovo komšije. Hrvati nas ne vole, sram ih bilo. Pošto mi njih volimo svim svojim srcem. Ili je nama dozvoljeno da ne volimo. 

Mi imamo argumente. Uvek imamo argumente! Svaki Hrvat pojedinačno nam je naneo zlo, svaki Amerikanac nas namerno ponižava. Iskreno, smatram da su Srbi i Hrvati isti narod. Dva cveta iz jednog korena. Zbog toga se i prepiremo međusobno. Zato što smo isti. 

Što se tiče Amerikanaca, većina njih nikada nije ni čula za Srbiju. Iz jednog jedinog razloga, zato što im nikada ta informacija nije trebala u životu. Kako onda narod koji je ugnjetavan i zlostavljan kroz vekove može poželeti zlo drugom narodu? Da li će smrt Hrvata ili Albanca nadomestiti nepravdu? Šta dobijamo mržnjom? Ništa! Ponečiji podsmeh, ili pogled sažaljenja. 

Slika u prilogu nema veze sa ovom temom, ali mi je draga. Bavite se fotografijom, šetajte po ovako lepom vremenu... Samo nemojte biti ogorčeni i zaslepljeni.

Read More

Zavidnost je ubila mačku

Zavidnost je ubila mačku

   08:05       Unknown

---

Ne pratim modne blogove, a samim tim ni Zoranu. Oblačim se prema sopstvenom nahođenju i ne interesuju me saveti oko kombinacije boja, ili mišljenje nekog dizajnera šta je ''must have'' ove sezone. Prvo, taj izraz ''must have'' je nešto što se na srpskom jeziku zove – proseravanje.

Ipak, podržavam blogerku Zoranu. Ili bolje reći Zorannuh. Iz jednog jedinog razloga. Zato što je uspešna. Pod definicijom uspeha podrazumevam ostvarenje sopstvenog sna, uz odlično zarađivanje. Ukratko, to su ljudi koji rade ono što vole, a žive kao bubreg u loju. To je moguće. Ipak, takvi ljudi su malobrojni. A svi ostali koji nisu poput njih svojski se trude da ih kamenuju. Onako kako se nikada nisu trudili da nađu posao. 

Progonjeni svojim neuspehom, trudiće se da umanje vrednost ovog drugog, da bi se manje osećali kao izgubljeni slučajevi. Najgore je što im još niko nije javio da na taj način samo povećavaju ukus svog neuspeha.

Da se vratimo na Zoranu. Ne pratim njen blog i ne zanimaju me teme o kojima govori. Nisam pročitao njenu knjigu i ne mogu da je kritikujem. Mogu samo kritikovati sve one dokone ljude koji, glumeći neki nivo koji nikada neće biti, osuđuju njen rad. Zašto? Zato što je blogerka? Zato što je napisala knjigu? Nisam znao da postoji pravilo koje zabranjuje bilo kome da piše. Možda je i meni zabranjeno da pišem, a da to i ne znam... Svi ti ljudi koji osuđuju nečiji rad, a pritom su sami neostvareni moraju shvatiti da nisu kompetentni.

Verujem da u skorije vreme neću pročitati Zoraninu knjigu. Svejedno, podržavam njen rad i drago mi je što je njena knjiga postigla uspeh. Dežurni kritičari mogu mirno nastaviti da kritikuju, žale se na vlast, ogovaraju komšiju i razmišljaju kako će platiti struju. Za to vreme, Zorana se smeši i potpisuje primerke svog hita. Dolaze novi dani, kritičari sve više tonu u blato svakodnevice, a ona je i dalje uspešna i srećna.  

Read More

Priznanje sebičnog čoveka

Priznanje sebičnog čoveka

   08:15       Unknown

---

Nedavno sam diplomirao i odmah se zaposlio. Deluje kao predratna pričica Mir Jam, ali je istina. Naravno, kako to biva u Srbiji, odmah se skupila rodbina da mi čestita. Pošto nisu mogli da mi požele da se zaposlim i ''unovčim diplomu'', poželeli su mi nešto drugo, još banalnije. Da se oženim! Šta je tu banalno, pitate se? Sada kada sam konačno dočekao svojih pet minuta, kada imam svoju platu koju mogu trošiti samo na sebe, kupiti sve ono što sam do sada želeo, a nisam imao novca, pola plate potrošiti na izlazak u grad... Sada da se oženim? Sram ih bilo! 

Možda sam sebičan, ali želim prvo sebe da zbrinem , pa tek onda decu i ženu. Hoću jednoga dana da im, ne žaleći, dam pola plate, od srca. Verujem da će me proći želja za hedonizmom za nekoliko godina i tek tada ću početi da razmišljam o deci i deljenju novčanika. Naravno, to neće biti kada odem u penziju, ali može još da sačeka. Ionako imam spisak destinacija koje želim da posetim, garderobe koju želim da kupim, poklone kojima hoću da obradujem najbliže. Brak i deca se sada ne uklapaju u taj plan. 

Želim da vidim Istanbul, zatim da otputujem na Kipar, pa onda Pariz, London, Berlin, Amsterdam. Želim opet da odem u Barselonu i dočekam Novu godinu u Mosvi. Nakon toga, jednog dana ću i svoju decu poslati tamo, pre toga im pričajući kako sam se ja proveo. Želim da im dam primer! Najlakše je napraviti dvoje dece, koja će nasleđivati garderobu, možda ići ponekad na more i ponavljati vaše greške.  Na kraju krajeva, svako ima svoje preokupacije. Nekome je to porodica, nekome posao, ljubav, novac... Tvrdim da u životu ne možete imati sve u istoj meri. Nekada vam fali ljubav, nekada novac, a neretko i zdravlje. Shodno tome, ljudi se fokusiraju na ono što ih čini srećnima. U mom slučaju to su putovanja. Večere sa prijateljima i kupovina zanimljivih rođendanskih poklona. Za to je potreban novac. Izreku da se novcem ne kupuje sreća je izmislio neko ko je bio ili ekstremno bogat ili malouman.

Novcem se može pomoći prijatelju, otići u Portugal, platiti lečenje, a to je ono što mene čini srećnim. Okružen sam ljudima koji su učinili ono što su drugi očekivali od njih, onda kada su to od njih očekivali. To su isfrustrirani ljudi, željni života. Viču na dete u prodavnici kada im traži čokoladu, a zna da nemaju novac, pritom kupujući cigarete. Naglašavaju kako je sve skupo, kukaju na nezahvalnu decu i nerazumnu ženu. Pravila su jednostavna: završiš fakultet, zaposliš se, oženiš se, dobiješ prvo dete, dobiješ drugo dete i KRAJ. Niko više nema očekivanja od tebe, jer ti si svoje ispunio. Ostaje još samo da odeš u penziju i umreš.  

Read More

Priča o mojih 6 učitelja

Priča o mojih 6 učitelja

   10:20       Unknown

---

Negde sam pročitao poslovicu ''Nijedan čovek nije tvoj neprijatelji. Nijedan čovek nije tvoj prijatelj. Svaki čovek je tvoj učitelj.'' Kad malo bolje razmislim, od svake osobe koju sam upoznao, nešto sam naučio. Teško je priznati onima koji su vas povredili da su vam i nešto dobro doneli. Ipak, istina je. 

Sada kada se osvrnem mogu, bez pretvaranja, da se zahvalim tim osobama na njihovim delima. U životu imam 6 učitelja. Tako volim da ih zovem. To su osobe koje imaju posebno mesto u mojim sećanjima. To je 6 osoba koje su me povredile, izdale. Šta ih je stavilo u tu kategoriju? To što su mi nekada bili jako bliski. Neki od njih su mi bili prijatelji (kad kažem prijatelji,mislim na bliske osobe, a ne poznanike sa kojima pijemo kafu i prepričavamo utakmicu), neke bivše devojke, simpatije. Prošlo je mnogo vremena od njihovog nabijanja noža u leđa i, verujte mi, tek posle određenog vremena možeš da oprostiš i iskreno nastaviš dalje. Šta sam naučio od njih? Od jednog učitelja sam naučio da nikada nikome ne smete titrati. Uvek morate kazati ono što vam smeta i ne dozvoliti da se gaze neki vaši principi. Nebitno da li je to vaš najbolji prijatelj, sestra, brat, ili devojka. Pa čak i roditelji. Ukoliko jednom prećutite nešto što vam smeta i ne stavite do znanja da vas je to pogodilo, nikada nećete imati petlju da kažete. Onda će taj neko ponovo zabrljati i vi mu opet nećete skrenuti pažnju. Ne ustručavajte se, ne brinite da li ćete biti dosadni. Vaše je pravo da ustanete i da kažete ''To tako ne može, ja ne dozvoljavam!''. Od drugog učitelja sam naučio šta je to samopoštovanje. To svakako nije kada se trudite da nekome bude prijato u vašem prisustvu, pa se ne obazirete da li je vama prijatno. Kada vam je bitnije tuđe mišljenje od sopstvenog. Verujte mi, svako, pa makar i nesvesno, iskoristi vašu dobrodušnost, pre ili kasnije. Nekada to nije u velikoj meri, pa nije opasno, ali nekada ljudi od vas NAPRAVE BUDALU. Nikada ne stavljajte sebe na drugo mesto, zbog nekoga ko to ne bi uradio za vas! Od sledećeg učitelja sam naučio kako je kada vas neko jako voli, ali uopšte ne poštuje. Znate da ste im bitni, ali vas doživljavaju kao kaput okačen na čiviluk. Na dohvat ruke. Kada im trebate, pozvaće vas, ali kada oni trebaju vama, odazvaće se pod uslovom da ih ne mrzi da se pomere, ili nemaju ništa drugo u planu. Nije sve u ljubavi. Po meni, poštovanje je bitnije. To što nekoga volite, ne znači da ćete ga povrediti, da ćete ga shvatiti zdravo za gotovo. Od jednog učitelja sam naučio da negativne, nesrećne i osobe koje ne znaju šta žele od života treba odstraniti iz svog društva. Ne treba vam neko ko ponavlja istu grešku, samo zato što se plaši da promeni nešto. Neko ko je uvek namrgođen, ko guši vašu pozitivnu energiju. Takvi ljudi se zovu pijavice. 
Svako od mojih učitelja mi je posebno drag, jer da nije bilo njih, nikada ne bih naučio neke lekcije. Oni su me oblikovali i napravili da budem ovakav kakav jesam, a ja sam u potpunosti zadovoljan sobom. Hvala im. To ne znači da bih više ikada potrošio i pet sekundi na njih, ali svejedno sam im zahvalan. 

Read More